"300 dana sam gledao kako očevi šalju svoje sinove u smrt"

Okosnicu filma “O očevima i sinovima“ čine otac Abu Osama (45) i dvojica njegovih sinova, 13-godišnji Osama, nazvan po Osami bin Ladenu, i nešto mlađi Ajman, dečaci koje otac želi što pre da pošalje u kamp za obuku džihadista.

Abu Osama ima osmoro dece, dve žene, borac je Al-Nusre i pirotehničar.

Film je priča o detinjstvu dečaka od kojih mnogi, ne stigavši ni do puberteta, završe u džihadističkom vojnom kampu. Mnoga deca školu ne pohađaju, o svetu izvan vlastitog sela ne znaju baš ništa, igraju se, između ostalog, izrađujući bombe...

Talal Derki za “Jutarnji list“ govorio o je o filmu i nagradi koju je dobio za njega.

Snimajući film proveo je nešto više od 300 dana na području koje kontroliše Al Nusra, povremeno odlazeći u Nemačku i vraćajući se.

“Rekao sam im da podupirem njihovu borbu, da sam simpatizer, da želim učiti o njihovim uverenjima i da sam iskusni snimatelj. Znao sam da ti ljudi nikada ne bi prihvatili da ih snima osoba koja ne razmišlja potpuno kao oni. Ne slažeš li se i jedan procenat politički, automatski si označen kao neprijatelj. Nije moguće sa njima voditi iskren dijalog. To je preopasno. Dan za danom gradio sam poverenje među njima“, priča Derki.

Kako kaže, u priču je krenuo kada je uvideo da su džihadisti uzeli maha, da su postali sve glasniji.

“Džihadisti manipulišu nesrećom i tragedijom ljudi iznurenih ratom, očaj tih ljudi koriste kao strategiju na kojoj lako promovišu svoje ideje. U početku nisam mogao da razumem kako to da ljudi koje sam dobro poznavao, koji su do pre godinu dana bili voljni da se bore za slobodu i demokratiju, odjednom počinju strastveno da pričaju o džihadu, religiji, o toj politizovanoj verziji vere. Svedočio sam i tome da je sve više dece regrutovano među džihadiste. Tako sam 2014. krenuo da istražujem priču o korenima porasta džihadizma u nekad većinski sekularnoj Siriji. Upoznao sam Abu Osamu i krenuo da radim priču o njegovoj deci i njemu”, navodi dokumentarista.

Sa Abu Osamom nije u kontaktu, prekinuo je sve kada je počeo da montira film u Nemačkoj.

“Javio sam Abu Osami da moram da prekinem komunikaciju s njim jer me prati nemačka policija, da moram obrisati sve svoje Fejsbuk i ostale profile. Rekao sam mu da sam u opasnosti, da sumnjaju na mene, da se pitaju šta sam radio u Siriji dok sam snimao film. Odgovorio je da razume situaciju. Nekoliko meseci kasnije pokušao sam da ga pronađem, samo da pogledam njegov Fejsbuk, da vidim kako je, kako mu je porodica… ali nisam ga našao. Naime, ti ljudi menjaju profile svaki mesec, stavljaju druga imena i ne možete ih lako pratiti”, navodi Derki.

Derki film počinje prepričavajući rečenicu svog oca koju mu je rekao kao dečaku, da zapiše noćne more da bi prestale da se vraćaju. Boraveći u Siriji, sve vreme je bio u strahu.

“Snimao sam čoveka koji živi opasan život, ide na ratište pa čisti minska polja, živi na području koje bombardiraju… znao sam da mogu da nastradam. To je jedna vrsta opasnosti. Druga opasnost, koja me nije prestala progoniti sve vreme, jeste da će nekako otkriti koje su mi stvarne namere. Sve vreme sam radio na izgradnji poverenja, ne bih li zaštitio sebe, dok mi nije, u toku jednog boravka u Nemačkoj, stigao glas da se tuniški vođa Al Nusre zanima za mene, da me želi sresti. Znam da je reč o vrlo opasnom čoveku, pitao sam se šta želi i kako je uopšte čuo za mene. Shvatio sam da među njima postoji veliki upitnik o meni. To je bio trenutak, sredinom 2016, kad sam odlučio da se povlačim. Konačno, dobio sam što sam hteo, snimio sam što sam hteo, montirao sam sasvim slobodno, bez cenzure”, dodaje on.

Derki je bio inače i u situaciji da snimi vojnike Asadove vojske koje je zatočila Al Nusra. Kaže da ništa nije mogao da učini da im pomogne i da je bio svestan da će, ako napravi ijednu malu grešku, završiti sa nima na podu.

“Ja sam njima izgledao kao pravi džihadista, imao sam bradu, nosio odeću kao džihadisti i u očima tih zatočenih vojnika vidio sam da me se boje. Grozan paradoks. Još mi je teško kad se setim toga, no ništa nisam mogao učiniti za njih. Slikao sam sve te ljude koje su kasnije ubili da pokažem kako se osoba oseća kao zatočenik, znajući da je kraj. Ti su ljudi izgubili sve, bili su samo siromašni vojnici u Asadovoj vojsci i upali su u ruke Al Kaide. Dok sam ih snimao, pokušao sam pokazati koliko je to očajna situacija, njihove emocije, strah, beznađe… to se vidi na njihovim licima”, rekao je on.

Kao ključ svega nakon što se rat završi vidi obrazovanje.

“Gledajući priču mlađeg sina Abu Osame, verujem u obrazovanje. Neukom čoveku je mnogo lakše podvaliti i neprijatelja i ideologiju i šta god hoćete. Ako je obrazovni sistem jak, onda je cela zemlja na drugačijim temeljima. U takvoj zemlji kad se dogodi haos, kad džihadisti i strani borci uđu u takvu zemlju, oni i njihova ideologija ne mogu biti prihvaćeni. Verujem, kad bi UN ulagao više u obrazovni sistem u tim zemljama, u stanovanje, infrastrukturu, kad bi podučavali prava dece i žena, da bi stvari bile drugačije. Deca su tamo hranjena ideologijom i strahom od neprijatelja. Obrazovanje i ulaganje u škole jedini je način da se spreči širenje džihadizma”, zaključio je Derki.