"Opasni otpad razbacan po Srbiji - elementi ekoterorizma"

Pretpostavlja se da je poreklo otpada domaća industrija, odnosno da otpad nije uvezen. Za sada se jedino zna da otpad podseća na industrijska maziva.

Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta kaže da takvog otpada sigurno ima negde razbacanog na više mesta, dok Siniša Mitrović iz Privredne komore Srbije ističe da to sve ima elemente ekoterorizma.

Za razliku od komunalnog, tj. otpada koji pretežno dolazi iz domaćinstava i koji ne bi trebalo da bude opasan, industrijski je, u najmanju ruku, kancerogen i lako ćete ga prepoznati.

“Obično to bude u različitim plastičnim burićima ili metalnim burićima i kantama, najlonskim crnim kesama i džakovima. Dakle sve ono što može da se posumnja da potiče od industrije”, ističe Goran Stojanović iz Ministarstva za zaštitu životne sredine.

“Osim što su toksični, pojedini mogu da budu kancerogeni i mutogeni, što znači da ostavljaju posledice po više generacija”, dodaje Jovović.

Prema zakonu, ovakav otpad bi trebalo da bude predat isključivio ovlašćenom postrojenju za tretman opasnog otpada.

Međutim, kako u Srbiji takvo postrojenje ne postoji, sve to bi trebalo izvesti u neku od zemalja EU, što je vrlo skupo.

“Između 1-3 evra po kilogramu, što znači po toni 1.000 do 3.000 evra... Svako ko vam ponudi za par stotina evra da to uradi u zemlji je izuzetno dobar biznis za svakoga, osim za stanovništvo i samu zemlju”, kaže Aleksandar Jovović.

“Država za to mora da ima dovoljno vizije. Jedna takva investicija može biti u modelu javno-privatnog partnerstva. Tako su uradile zemlje u okruženju”, kaže Mitrović.

Ipak, za nedostatak postrojenja nije odgovorna isključivo država - u dva navrata država je pokušala da se izbori sa tim, ali građani takve objekte ne žele u svojoj blizini.

“Tu više nema odlaganja, svako onaj ko odlaže posle će biti odgovoran za budućnost nacije”, dodaje Mitrović.

Dakle, postrojenje je jedino trajno rešenje. Ostala su privremena i uvek ostavljaju mogućnost za različite malverzacije. Zarada koju ima svako ko skladišti otrovan otpad na svoju ruku i protivzakonito nije mala, ali cena koju plaća svako ko živi ne samo u komšiluku već i u celoj zemlji daleko je veća.