"Sudije iz Haga da odu u Nirnberg Gebels bi bio slobodan"

Kako navode, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju primio je 14. novembra nagradu za “izuzetna dostignuća u ostvarivanju pravde”.

“Nisu prošle ni dve nedelje od priznanja, da bi haškim činovnicima s pravničkim titulama vlastito licemerje eksplodiralo u lice. Čovek koji se 2004. godine dobrovoljno predao i otišao u Hag, potom dve godine čekao na početak suđenja, a do izricanja pravosnažne presude punih 11 godina, oduzeo je sebi život usred sudnice”, piše novinarka “Jutarnjeg” Ivanka Toma.

Kako kaže, Haški sud će biti zapamćen kao rekorder po dužini zasedanja - iza sebe ima 10.800 dana suđenja i 2,5 miliona stranica transkripata sudskih postupaka, ali nije uspeo da osudi “najvećeg zločinca, začetnika i glavnog sprovodioca oružane agresije na prostoru bivše Jugoslavije, Slobodana Miloševića”.

“Imali su ga na optuženičkoj klupi, ali su mu toliko dugo i traljavo sudili da je umro prije nego što je dočekao pravdu”, navodi se u tekstu.

“Ni nakon Miloševićeve smrti Hag nije smatrao shodnim osuditi njegovu politiku, ideju stvaranja Velike Srbije, zbog koje je uz pomoć bivše JNA izvršena agresija na Hrvatsku i BiH, te otvoren oružani sukob na Kosovu. U presudama glavnim krivcima za zločine i genocid u BiH, Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, amnestirani su Milošević i celi njegov politički, vojni i paravojni aparat kojim je pokrenuo i vodio ratove u Hrvatskoj i BiH. Za zločine počinjene u Hrvatskoj Mladić čak nije ni odgovarao”, dodaje novinarka “Jutarnjeg”.

Prema njenim rečima, takav stav Haškog suda “prema Miloševiću i srpskoj agresiji je kao da se u Nirnbergu kroz presude načelniku stožera nemačke vojske i ministrima relativizovala uloga Adolfa Hitlera u Drugom svetskom ratu, a Himler i Gebels bi delom bili amnestirani”.

“Doduše, suđenja u Nürnbergu i Tokiju poznavala su samo pobedničku pravdu. Sudilo se nacistima za strahovite zločine koje su počinili. Pravda koju su im krojili saveznici nakon pobede nad fašizmom bila je jednostrana. Razaranja nemačkih gradova, stradavanja civila pod savezničkim bombama, masovna silovanja Nemica nakon ulaska Crvene armije u Berlin nije se ni spominjalo, a kamoli da se sudilo zbog toga”, piše novinarka “Jutarnjeg”. Kako ističe, Međunarodni krivični sud za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije trebalo je da bude veliki iskorak u izgradnji poštenijeg međunarodnog prava, a sud je trebalo da iskroji pravdu za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i bude uvertira za pravila po kojima će funkcionisati Stalni međunarodni sud za ratne zločine osnovan Rimskim statutom.

“Sud je sve više ispunjavao političke ciljeve, a istovremeno se udaljavao od pravde, ali i prava. Statut Haškog suda se stalno u hodu dorađivao, a tako i pravni standardi po kojima su se vodili postupci. Nadograđivali su se i menjali prilagođavajući se potrebama pojedinog slučaja. Formulacija udruženog zločinačkog poduhvata koju je Tužilaštvo Haškog suda prigrlilo u njenom najširem mogućem tumačenju usvojena je u trenutku kada su shvatili da su potrošili ogromna sredstva i jako puno vremena, a optužili malo krupnih zverki. Široko postavljena formulacija udruženog zločinačkog poduhvata tužilaštvu je bila vrlo primjnjiva jer su pod nju mogli podvesti svakoga kome nisu mogli dokazati konkretna dela, a postojali su (uglavnom politički) razlozi da im se sudi”, navodi ona.

Kako kaže, ta formulacija bila je u optužnici protiv generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača i “u nedostatku krupnih zverki iz Hrvatske (Tuđman i Šušak su umrli), trebalo je nešto iskonstruisati”.

Osim toga, ona ističe da je je Gotovina svojim begom tadašnjoj glavnoj tužiteljki Tribunala Karli del Ponte pomogao da “medijski njegovu ulogu u ratnim zločinima napumpa do neviđenih razmera”.

“Manipulacije institutom udruženog zločinačkog poduhvata, kao i brojne druge nedoslednosti u radu Haškog suda dovele su do toga da mu niko s prostora bivše Jugoslavije ne veruje i da se ni jedna odluka u potpunosti ne prihvata. Umesto da nakon rata donese mir i otrežnjenje na ove prostore, Haški sud je samo raspirio nepoverenje i nacionalizam koji je u izvorištu sveg zla”, ističe se u tekstu “Jutarnjeg”.

“Umesto da bude korak prema izgradnji boljeg i pravednijeg sveta, Haaški sud se pretvorio u suprotnost svoje ideje. Najgore je prošla BiH, i to u velikoj meri zahvaljujući međunarodnoj politici. Priznanje Republike Srpske značilo je valorizaciju osvajanja teritorija i etničkog čišćenja. A iz toga proizlazi sve drugo. Hrvati su proterani s velikog prostora BiH na kojem je formirana nacionalistička tvorevina Republike Srpska, a oni koji su ostali u BiH žive u Federaciji koja nije ništa drugo nego prostor nastavka sukoba preostala dva naroda, Bošnjaka i Hrvata. Oružani rat nastavljen je političkim sredstvima, i to uz asistenciju međunarodne zajednice”, zaključuje novinarka “Jutarnjeg”.