Blog Zena Izbeglica B92

WLOG004: "Izbeglički princip“

Izvor: Info park, Bahar Atar
Podeli

Piše: Bahar Attar

Foto: Leandro Ciuffo, Iran Air, flickr.com

1998.

Radila sam kao stjuardesa u nacionalnoj aviokompaniji Er Iran. Završila sam odličnu školu u Teheranu, dobro znala engleski, pa sam se zaposlila. Bila sam na obuci i počela sam da letim. Prvo na relaciji unutar Irana, Teheran-Tabriz. Nakon godinu dana počela sam da letim u Bejrut. I onda za nekoliko godina u Kuvajt. To je bilo u redu. Posao nije bio naporan i uživala sam da radim. Jeste, ponekad se ustaje rano i ponekad dugo čeka, ali to je sve bilo u redu. Živela sam u severnom delu Teherana i brinula o roditeljima koji su oboje bili hronični bolesnici. Kada bih duže bila odsutna zbog posla, to je radila moja sestra zajedno sa svojom porodicom.

2006.

Osam godina kasnije moj život se menja. Tada sam zajedno sa svojom posadom počela da letim u Evropu. Postala sam cabin senior i bila odgovorna za sve u avionu. Prvo sam jako dugo letela na relaciji Teheran-Frankfurt. A onda sam dve godine kasnije počela da letim u London. Ljudima se ponekad čini da je život stjuardese egzotičan, a zapravo je jako zahtevan i u isto vreme monoton. Jednom prilikom sam sa izgubljenom kurdskom devojčicom čekala šesnaest sati na aerodromu dok se njeni roditelji nisu pojavili. Pokušala sam da je razumem. Devojčica je imala šest godina. Nisam imala decu i razmišljala sam o tome kako je biti roditelj. Nije bilo lako jer ovo je bila uloga privremenog staratelja. Nekog ko nakon tog vremena može da ode i nastavi svoj život nezavisno od malog deteta. A ona, ona je izgubila sve u ratu ili ko zna šta se dešavalo tamo u susednom Iraku i pokušavala je sa roditeljima da traži azil u Velikoj Britaniji. Dugo sam razmišljala o toj epizodi

Foto: Shahrokh Dabiri, Tehran, North East view_Anaglyph 3D (You need Red/Cyan glasses), flickr.com

2008.

Imam toliko iskustva sa ljudima koji beže. Svi pokušavaju da stignu u Evropu. To mi je potpuno jasno. Svaki let je bežanje. Za mene i za druge. Znate li da mi u avionu moramo da nosimo marame. To je deo naše uniforme. Ja sam protiv toga. Gledala sam fotografije od pre trideset godina u kancelariji. Ponosni na istoriju naše avio-kompanije. Uniforme su bile lepe. Svedene. Žene našminkane. Bez marame. Sada nije tako. Tako bih ja nakon svakog poletanja malo po malo pomerala maramu. I dok bismo sleteli u London, ne bih je više nosila. Posmatrala sam žene u avionu. I one po kodeksu treba da budu zabrađene. Ali kako smo se približavali Evropi, sve su malo po malo pomerale liniju. Čudne su te granice. Gde počinje hidžab, gde se završava burka. U mojoj glavi one više nisu postojale, zapravo nikada i nisu, ali sam morala da pazim da ne izgubim posao. Nikada nismo mogle da znamo ko leti i sa kakvom ulogom. Policija je bila svuda a izgledali su sasvim obično.

Foto: Daniel García Peris, Hostesses Iran Air, flickr.com

2010.

Sleteli smo u London 5. jula. Popodne smo imali povratak u Teheran. Imali smo dozvolu za sletanje ali se ispostavilo se da ne možemo da sipamo gorivo na aerodromu i da nastavimo put nazad. Iran je bio pod sankcijama zbog nuklearnog oružja. Velika Britanija nije želela da dozvoli da sipamo njihovo gorivo kako bismo nastavili put. To je bio prvi trenutak kada sam poželela da se ne vratim kući. Dan kasnije, Evropljani su zatvorili kapije za naše avione. Više nismo mogli da putujemo u Evropu. Nisam razumela politiku a kolege iz pilotske kabine su govorile da je sve politika a posebno avio-saobraćaj. Prihvatila sam da je sve politika i ne moram dalje da objašnjavam pošto treba da vam ispričam svoju priču.

2012.

Prvi put sam bila u Beogradu 2012. godine. Iran Er je nekako leteo u neke evropske gradove, ali gorivo smo punili van EU pa smo sletali u Beograd. Čudno je to, kako neko ko preleti veliki deo sveta, zapravo ne poznaje svet. O Beogradu nisam znala mnogo dok nismo počeli da noćimo u promeni smena. Tu zapravo počinje moja priča. Nisam planirala da napustim posao, niti majku, ali nešto mi je govorilo da treba da ostanem ovde. Osetila sam da polako shvatam da želim da ostanem ovde. Nisam umela da objasnim osećaj ali on je rastao. Vratila sam se u Teheran ali sam prestala da volim svoj život tamo. Roditelji su otišli, bila sam sama i osećala sam ogroman pritisak u sebi i na sebi. Nije mi bilo dobro u Iranu.

Foto: Bill Wilt, Iran Air 747-100 London Heathrow EP-IAM, flickr.com

2014.

Jedna moja drugarica je «pobegla», kako kaže, u Beograd. Udala se i sada ima porodicu. S vremena na vreme bih se viđala sa njom. Pričala mi je. Došla je sa diplomom. Stomatološkinja. Ali ni jedan dan nije radila u ordinaciji. Niko nije hteo da je zaposli. Svi su je gledali kao izbeglicu. Kao nekog ko nema svoju državu. Iako je bila udata i imala srpsko prezime, iako je imala decu i neki mir, nije bila deo zajednice. Uvek pričamo o tome. Ali ona kaže da joj je najvažnije je muž voli i deca.

2017.

Novost je da je Srbija ukinula vize za državljane Irana. Saznala sam da sve više i više Iranaca svaki dan putuje u Evropu i ne vraća se kući. Lete do Beograda i nastavljaju dalje. Ovo znam, jer radim sa tim ljudima. Napustila sam Iran pre dve godine. Bavim se humanitarnim poslom i pomažem izbeglicama i migrantima. Prevodim. Pomažem organizacijama na terenu. I ja sam izbeglica. To je moja uloga. Tako gledam na stvari.

Nisam ni ćerka, ni žena, ni prijateljica, ni stjuardesa. Ja sam izbeglica.

Foto: PROV, Day 3: flight to Yazd - inflight safety card, flickr.com

NAPOMENA: Ovaj blog je zasnovan na životnim pričama žena izbeglica i migrantkinja koje trenutno borave u Srbiji. Blog je napisala autorka čije je ime izmenjeno zbog zaštite privatnosti a pripremio ga je Info-park uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women) radi podizanja svesti o položaju žena izbeglica i migrantkinja. Stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autorki i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Prati B92 na Viberu

Blog žena izbeglica