Blog Zena Izbeglica B92

WLOG001: “Od Damaska do Bejruta”

Živela sam u Damasku. Grad je bio lep. Glavni grad. Tamo sam završila školovanje i zaposlila se.

Izvor: Info Park, Jasmin Dijan
Podeli
Alessandra Kocman Carpets in the Umayyad Mosque in Damascus, flickr.com
Alessandra Kocman Carpets in the Umayyad Mosque in Damascus, flickr.com

Foto: Alessandra Kocman Carpets in the Umayyad Mosque in Damascus, flickr.com

Piše: Jasmin Dijan, Beograd

Godinu dana kasnije sam se udala. Godinu dana kasnije rodila se prva ćerka. Dve godine kasnije druga. A onda je 2011. godine u Siriji počeo rat.

Naš stan nalazio se u predgrađu Damaska, a tamo je sve počelo. U naše mesto je ušao haos. Sa kopna su došli tenkovi. Iz vazduha su padale bombe. Ceo grad zasula je kiša metaka. Sećam se kako su noći bile najstrašnije. Nismo mogli da spavamo. Noću se oseća najveći strah kada znate da niko ne spava, ali ne progovarate ni sa kim kako ne biste prekinuli svoje i tuđe misli. Najveći strah u životu osetila sam tada u tišini. Nisam znala šta će se sa nama dogoditi, ali nisam plakala.

Fulvio Spada, Marble floor, Damascus, flickr.com
Fulvio Spada, Marble floor, Damascus, flickr.com

Foto: Fulvio Spada, Marble floor, Damascus, flickr.com

Tenkovi su protutnjali pored naše zgrade. Bombardovanje je trajalo od 3 do 7 sati ujutro. Tih četiri sata pojavi se osećanje koje nikada nisam mogla da objasnim: jedini trenutak kada roditelji ne mogu da zaštite svoju decu. Svi smo se zagrlili i legli smo na pod. Kako su se smirivale detonacije, smirivalo se i naše disanje. Polako. Sve tiše. Sve će biti u redu. Nisam plakala.

Ujutru smo odlučili da odemo iz našeg stana. Hteli smo da odemo kod mojih roditelja koji žive blizu, petnaestak minuta od našeg naselja. Ali nisam znala želim li njima da priredim to osećanje beznadežnosti da ne mogu da nas zaštite. Isto tako nisam znala šta nas očekuje u drugom delu grada. Nisam znala da li je pravo vreme da krenemo. Nisam znala smemo li uopšte da krenemo. Moj suprug je otišao po automobil i planirao je usput da proveri da li je sve u redu. Rekao je da ga čekamo ispred ulaza za deset minuta. Kada je prošlo jedanaest minuta, počela sam da brinem. Ponovo ono disanje. Da li je ovo najduže čekanje u mom životu. Šesnaest minuta je prošlo i njega još uvek nema. U daljini su se čuli pucnji. Unaokolo. Nisam znala odakle dolaze. Nisam znala ni da li će se vratiti moj muž. Nisam plakala. Zatvorila sam oči i on se pojavio. „Možemo da izlazimo“, rekao je.

Foto: seler+seler, great mosque of damascus 709-15 AD, syria, easter 2004, flickr.com
Foto: seler+seler, great mosque of damascus 709-15 AD, syria, easter 2004, flickr.com

Foto: seler+seler, great mosque of damascus 709-15 AD, syria, easter 2004, flickr.com

Ušli smo u auto i krenuli. Vozili se poznatim ulicama, ali nismo ih prepoznavali. Na ulicama sam mogla da vidim ljude. Njihova tela. Ležali su unaokolo. Neki od njih su i dalje bili u svojim automobilima. Pomislila sam da to možemo biti mi. To smo mogli biti mi u našim kolima. Deset minuta smo se vozili kroz prizore koje smo do tada videli samo na televiziji. Ovo nije bio Damask. Ovo nije moj grad. I tada sam počela da plačem.

Naredni dani su bili teški. Oporavljali smo se sa idejom da je najgori događaj u našem životu ostao iza nas. Nekoliko dana je bilo mirno. Razgovarali smo. Deca su se igrala. Vratila sam se na posao i pokušavala da spavam kako treba. Jednog pre podneva, dok sam bila u kancelariji Damask je ponovo bio zasut bombama. Vratila sam se u stan svojih roditelja i zatekla ih. Pukli su prozori u celom stanu. Zatvorila sam oči. Muž je došao i rekao: „Moramo da odemo iz Sirije“.

„Gde ćemo?“

„U Bejrut. Privremeno. Dok se situacija ne smiri.“

„U Bejrut?“

Deset dana kasnije gledala sam bejrutsku luku.

(nastaviće se)

NAPOMENA: Ovaj blog je zasnovan na životnim pričama žena izbeglica i migrantkinja koje trenutno borave u Srbiji. Blog je napisala autorka čije je ime izmenjeno zbog zaštite privatnosti a pripremio ga je Info Park uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women) u cilju podizanja svesti o položaju žena izbeglica i migrantkinja. Stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autorki i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Prati B92 na Viberu

Blog žena izbeglica