5. oktobar - gde smo 17 godina kasnije?

Beograd -- Pre 17 godina je srušen režim Slobodana Miloševića, a obeležavanje petooktobarskih demonstracija više skoro i da ne postoji.

Izvor: B92
Podeli
Foto: B92
Foto: B92

Iz godine u godinu je sve teže pronaći naslov nosećem članku o 5. oktobru, ali je odavno za sam početak teksta rezervisano mesto za konstataciju da taj datum manje predstavlja nekakav praznik, a mnogo više simbol prokockanog poverenja i neispunjenih očekivanja.

Za mlađe generacije, koje su proteklih godina već stasale za život, sa sve pripadajućim glasačkim pravom, taj datum nema neku vrednost, dok je za one starije 5. oktobar prilika da se podsete gde su bili, šta su radili i čemu su se radovali te 2000. godine, ali i šta su očekivali i šta su na kraju dobili od masovnih demonstracija protiv Miloševića.

Mnogi će priznati da jedna bolna era jeste završena tog dana i da makar delić slobode jeste osvojen, ali su očekivanja od onoga što je trebalo da usledi bila daleko veća od onoga što se ostvarilo. Mnogi će reći i da 6. oktobar nikada nije stigao.

Na drugoj strani, za političare je, kao i većina datuma, 5. oktobar idealna pozornica. Doduše, ovde su se proteklih godina promenili glumci, pa umesto učesnika demonstracija i "pobednika" tog datuma, o njemu više pričaju oni sa, kako se tada samo činilo, "poražene" strane.

Tako smo 2016. godine slušali sadašnjeg ministra vojnog Aleksandra Vulina i šefa diplomatije Ivicu Dačića kako govore o petooktobarskim demonstracijama kao o nečemu što srpskom narodu "nije donelo ništa dobro", dok su lideri sadašnje opozicije uglavnom ćutali ili bili prilično tihi.

Izuzeci svake godine su bivši premijer i prvi čovek Nove stranke Zoran Živković, koji je 2016. rekao da su za poraz 5. oktobra krivi "manekeni", kao i predsednik LDP Čedomir Jovanović, koji je tada ocenio da "posao jedne generacije nije završen".

Neki će reći da uz Jovanovićevu ocenu vredi istaći i činjenicu da u javnom prostoru 17 godina posle 5. oktobra i dalje slušamo stara, istrošena imena, od kojih mnoga znamo još iz devedesetih - nebitno na kojoj su strani, važi i za "jedne" i za "druge".

Predsednik zemlje i lider najmoćnije stranke u Srbiji je Aleksandar Vučić, nekadašnji ministar u vladi SPS-SRS-JUL, a na vlasti su, od istorijskog pomirenja sa DS, i SPS i Miloševićev portparol Ivica Dačić, ali i Aleksandar Vulin, baš kao i jedan od lidera DOS-a Rasim Ljajić...

Od starih imena je tu i predsednica parlamenta Maja Gojković, u zemlju se vratio i Bogoljub Karić, samo jedan u nizu tajkuna/biznismena za koje znaju i stari i mladi, a podsećanje na pretpetooktobarske dane stiglo je i kada je objavljeno da će Milovan Bojić biti prvi čovek "Dedinja".

Zato ovog puta, umesto podsećanja na to kako se odigrao 5. oktobar (što možete pročitati i u tekstu od prošle godine), podsećamo na to gde je ko od lidera 5. oktobra.

Ocenu gde ste 17 godina kasnije vi, a i svi mi, možete ostaviti u komentarima.

19 lidera DOS-a 17 godina kasnije

Povodom obeležavanja 17 godina od demokratskih promena 5. oktobra u 12 časova ispred glavnog ulaza u Dom Narodne skupštine biće održana konferencija za novinare Demokratske stranke na kojoj će govoriti predsednik DS Dragan Šutanovac.

Osim toga, u 17h časova na Trgu Nikole Pašića biće održana akcija Foruma mladih Nove stranke "Sutra je 6. oktobar".

Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije)

Pogleda sa čuvenih predizbornih postera više nema u političkom životu Srbije. DSS je u godinama posle 5. oktobra raskrstio sa tadašnjim partnerima, ali i sa idejom da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji. Koštunica se u martu 2014. godine povukao iz politike nakon izbornog neuspeha DSS.

Zoran Đinđić (Demokratska stranka)

Nekadašnji lider DS i premijer Srbije ubijen je 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Srbije hicima iz snajperske puške. Mnogi taj datum označavaju kao početak novog posrnuća zemlje nakon šanse do koje je stigla 5. oktobra 2000.

Velimir Ilić (Nova Srbija)

Čovek koji je 5. oktobra u trenerci uz podršku bagera i traktora rušio jedan režim, u odelu je učestvovao u mnogo mirnijem rušenju drugog režima - 2012. godine. Ilić je 2010. godine odlučio da njegova stranka napusti "narodnjačku koaliciju" sa tada uzdrmanom DSS, i pridruži se sve jačem SNS-u, sa kojom dve godine kasnije dolazi na vlast. Ipak, nakon četiri godine u različitim ministarskim foteljama, dolazi do svađe, raskola i cepanja stranke, pa je Ilić sada ponovo opozicija.

Nebojša Čović (Demokratska alternativa)

Bivši potpredsednik vlade Zorana Đinđića, šef Koordinacionog tela za KiM i nekadašnji SPS-ov gradonačelnik Beograda, povukao se iz politike. Jedan je od vlasnika kompanije FMP, ali je u javnosti poznatiji kao sportski radnik. Predsednik je KK Crvena zvezda, koji je poslednjih godina počeo da dominira srpskom košarkom nakon duge vladavine rivalskog Partizana. Bio je i u FK Crvena zvezda, ali je napustio klub.

Dragoljub Mićunović (Demokratski centar)

Bivši predsednik Skupštine Srbije se sa svojom partijom četiri godine nakon 5. oktobra vratio u Demokratsku stranku. I dalje je narodni poslanik, a u DS-u obavlja funkciju predsednika Političkog saveta.

Žarko Korać (Socijaldemokratska unija)

Potpredsednik u vladi Zorana Đinđića, posle ubistva premijera bio je na njenom čelu dva dana. I dalje se bavi politikom i poslanik je u Skupštini Srbije sa liste LDP-a. Dugogodišnji profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Goran Svilanović (Građanski savez Srbije)

Nekadašnji šef diplomatije i narodni poslanik iz srpske politike se povukao pre više od jedne decenije. Od 2004. godine postaje jedan od funkcionera Pakta za stabilnost za jugoistočnu Evropu, a bio je koordinator OEBS-a od 2008. do 2012. godine.

Vladan Batić (Demohrišćanska stranka Srbije)

Bivši ministar pravde i narodni poslanik preminuo je 2010. godine.

Dragan Veselinov (Koalicija Vojvodina)

Kao ministar poljoprivrede upamćen je zbog slučaja u kome je njegov vozač izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je stradala Katarina Marić. Povukao se sa te pozicije, a zatim i iz političkog života.

Vuk Obradović (Socijaldemokratija)

Političku karijeru završio je praktično posle nešto više od pola godine od 5. oktobra, nakon optužbi za seksualnu aferu. Preminuo je 2008. godine.

Dušan Mihajlović (Nova demokratija)

Povukao se iz politike, nešto kasnije nakon niza intervjua i izjava i iz javnog života, ali je kao "politički penzioner" o burnim godinama govorio u dva dela svojih memoara "Povlenske magle i vidici".

Jožef Kasa (Savez vojvođanskih Mađara)

Isključen je iz stranke 2010. godine, da bi dve godine kasnije zbog afere "Agrobanka" bio uhapšen. Pušten je iz pritvora početkom 2013. godine. Preminuo je 2016. godine.

Miodrag Isakov (Reformisti Vojvodine)

Isakov se povukao iz politike krajem prošle decenije, nakon što je bio ambasador u Izraelu. Zvanično je u penziji od 2014. godine, a piše za list "Tabloid" i autor je knjige "ParaDOS".

Nenad Čanak (Liga socijaldemokrata Vojvodine)

Osnivač i lider Lige je i dalje aktivan u politici, dugogodišnji je poslanik u Skupštini Srbije, iz koje se nakratko povukao nakon jedne tuče u Novom Sadu, zbog koje mu je i suđeno. Njegov opozicioni status se u "čaršijskim pričama" često osporava. Poslednji put je bio u žiži ovih dana zbog puta u Barselonu na referendum o nezavisnosti Katalonije.

Momčilo Perišić (Pokret za demokratsku Srbiju)

Perišiću se od 2002. godine u Srbiji sudi za špijunažu i odavanje poverljivih informacija, a on je dobrovoljno 2005. godine otišao u Hag, gde mu je 2011. prvostepeno izrečena kazna od 27 godina zbog ratnih zločina u BiH i Hrvatskoj. Dve godine kasnije je oslobođen svih optužbi, a po povratku u Srbiju je rekao da se neće baviti politikom.

Rasim Ljajić (Sandžačka demokratska partija)

U vlasti je od 2000. godine do danas. Od 2009. vodi Socijaldemokratsku partiju Srbije. Iako je na izbore 2012. godine njegova stranka izašla kao deo koalicije okupljene oko DS, tokom dugih postizbornih pregovora, Ljajić je podržao koaliciju SNS-SPS-URS i postao potpredsednik vlade i ministar. Od tada njegov SDPS nastupa na izborima sa SNS. Najavljivao je da će samostalno izaći na prethodne predsedničke izbore, ali se to nije desilo, a Ljajić je podržao Vučića.

Branislav Kovačević (Liga za Šumadiju)

Kovačević je najmanje poznato ime od svih lidera DOS-a, a ostaće zapamćen i kao osnivač Pokreta za demokratske slobode, koji je osnovao sa pokojnim profesorom Ivanom Đurićem. Preminuo je 2010. godine, a u godinama nakon petooktobarskih promena bio je poslanik i zamenik direktora RT Kragujevac. Bio je kulturni radnik, pisao je i režirao predstave, a bio je i urednik portala Šumadijapres.

Miroljub Labus (G17 plus)

Bivši ministar i potpredsednik vlade i jedno od najpoznatijih imena iz G17+ povukao se iz politike 2006. godine, nakon što je EU suspendovala pregovore sa tadašnjom SCG. Bio je redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, a sada je u penziji.

Srđa Popović (Otpor)

Iako mnogi smatraju da je misija "Otpora" završena 2000. godine, Popović i ta organizacija su još nekoliko godina pokušali da ostanu na političkoj sceni. Nakon neuspeha na izborima posle ubistva Zorana Đinđića, "Otpor" prestaje da postoji, a dugogodišnji aktivista, a zatim i narodni poslanik se povlači iz politike. Od tada vodi organizaciju CANVAS, iza sebe ima nekoliko knjiga, i drži govore i predavanja širom sveta o nenasilnom otporu, promociji demokratije i svojim iskustvima u borbi protiv režima Slobodana Miloševića. U svetskim okvirima je prepoznat kao ekspert po tom pitanju, a veruje se da je savetovao više pokreta širom sveta.

Prati B92 na Viberu

Politika

strana 1 od 8190 idi na stranu