Golgota Olivera Ivanovića: "Nekome je smetao..."

Oliver Ivanović uhapšen je 27. januara 2014. godine pod sumnjom da je izvršio ratni zločin. Iako je prvostepeno bio osuđen na devet godina zatvora, Apelacioni sud je posle tri godine odlučio da ukine tu presudu i slučaj vrati na početak. Ponovno suđenje je počelo u martu, a Oliver ga prati iz kućnog pritvora.

O tome kako je uhapšen i optužen za događaje za koje ne zna ni da su se dogodili, kako se cela porodica suočila sa tim - da je čovek kojeg su sugrađani poznavali samo po dobru, koji je Albancima pomagao tokom rata, našao u situaciji da dokazuje da nije ratni zločinac, za “Život priča” govorili su sestra i brat Olivera Ivanovića, Nataša Ivanović Ilić i Miroslav Ivanović.

Ekipa emisije je razgovarala i sa Oliverom lično. Rekao je da se sada u kućnom pritvoru mnogo bolje, iako mu je kretanje ograničeno. Sa svojom je porodicom, i sada njegov najmlađi sin, umesto značenja reči zatvor, nepravda, apelacija, Euleks i sud, može da nauči i nešto o košarci, karateu ili šahu. Ali, ne može sa sinom u šetnju, da ga vodi na plivanje, skijanje... Ipak, dnevni raspored sa sinom podrazumeva i učenje slova, čitanje, oblačenje, pranje zuba…

Ali, kako je sve počelo? Mesec dana pred hapšenje Olivera Ivanovića, zapaljena je kancelarija njegove Građanske inicijative. Brat Miroslav kaže da to nisu shvatali kao upozorenje, jer iako je Oliver imao političkih protivnika, nisu mislili da bi tako nešto otišlo daleko. Ipak, Oliver nije zamarao porodicu, nije pokazivao strah. Čak i kada mu je pre toga zapaljen automobil, nije tome pridavao važnost.

Da je Oliver uhapšen tog januara i da je prebačen u Prištinu, saznaju od Oliverove supruge Milene. To im je bilo veoma čudno, zašto baš u Prištinu, umesto u severnu Kosovsku Mitrovicu. Tamo su ga prvi put i posetili, pričali su preko stakla i videli da su uslovi u zatvoru jako loši. O samom hapšenju nisu ni mogli da pričaju jer nisu znali ni zašto je uhapšen. Niko nije znao po kom osnovu je pritvoren. Zato je Oliver i verovao da će ga brzo pustiti.

Oliver je pisao upravniku Pritvorskog centra u Prištini da ga prebace u severnu Kosovsku Mitrovicu, jer mu je u Prištini život ugrožen. U tom zatvoru, u kojem je proveo pet nedelja, nije bilo ni jednog Srbina, niko ne priča srpski, a tu ne mogu da ga posete supruga i dete. Takođe je rekao da su mu zatvorenici pretili, pa tako nije ni izlazio u dvorište u redovnu šetnju.

Porodica često nije ni znala ništa o njemu. Tražila je na mnogim adresama da Olivera premeste, ali su gotovo svi govorili da ne znaju ništa o Oliveru, uključujući I to da li je živ. Često su o njemu saznavali iz vesti, kao i to da je prvi put započeo štrajk glađu.

Oliver kaže da je posle prvog šoka kada je uhapšen i poslat u Prištinu, usledio je onaj kada je video u kojim uslovima će boraviti. Potpuno nehigijenski, prljavo, zarazno, neupotrebno… Oliver kaže da zna da zatvor nije hotel, ali da te prostorije nisu imale ni najminimalnije uslove za boravak. Tražio je od upravnika da mu obezbede farbu da makar okreči.

Ipak, kada je konačno prebačen u Mitrovicu, uslovi su bili mnogo bolji. Oliver i tamo počinje štrajk glađu, jer nije znao za šta je tačno pritvoren. Istraga je bila tajna i za Olivera i za njegove branioce, on nije dobio informacije na osnovu kojih bi pravio svoju odbranu.

Jedan od ključnih svedoka Tužilaštva bio je i Isa Mustafa, koji je rekao da spornog dana nije nikoga video, jer je bio okrenut na drugu stranu. Ipak, sud je zaključio da je Oliver bio tamo i da se saglasio sa planom da se iz Mitrovice protera albansko stanovništvo, iako ni na koji način nije utvrđeno da je izvesni plan uopšte i postojao.

Na pitanje suda kako on zna Olivera Ivanovića, svedok je rekao da ga je poslednji put video pre 1980-tih godina, ali nije znao ništa o Oliveru, ni gde radi, ništa. Ali, da ga zna iz Mitrovice u prolazu. Svedok napominje da se nikada nije susreo niti pričao sa Oliverom Ivanovićem. Ipak, sud njegovo svedočenje uzima kao validno.

Čitava optužnica, kasnije i presuda, bazira se na jednoj rečenici, koju je svedok Isa Mustafa čuo na licu mesta: “Šefe, šta ćemo da radimo sa njima”, a “šef” odgovara: “Šta mene pitaš, postupi po datom naređenju!”

Porodica je čvrsto verovala da je ceo slučaj montiran, jer je Oliver nekome smetao i trebalo ga je skloniti sa političke scene u tom trenutku. To je i dokazivalo svedočenje svih svedoka, koja su bila apsurdna i nelogična, a zasnivala se na iskazima ljudi koji Olivera nisu ni poznavali, ali koja je sud ipak prihvatio.

Nataša i Miroslav kažu da je Oliver neverovatno psihički snažan, da je sve što mu se dešavalo podnosio mnogo bolje nego cela familija, da je čak on njih iz zatvora tešio i smirivao, govorio da će sve biti u redu, jer je istina na njegovoj strani. On kao najstariji u porodici, imao je, kaže, taj zadatak, da je podrška svima i da je uvek optimista. Optimizam mu je, tvrdi, sačuvao zdrav razum.

Sud je apriori prihvatio tezu da je plan postojao, pa da je samim tim Oliver za njega i znao, i tu je osnova optužnice protiv Olivera. Iako sam Ivanović spornog dana uopšte nije bio na tom mestu.

Ipak, albanski mediji su se potrudili da u svim medijima još od sutradan po Oliverovom zatvaranju, prikažu Olivera kao ubicu, kao čoveka koji je organizovao progon Albanaca.

Ono što Sudsko veće tokom procesa protiv Ivanovića nije utvrdilo je da je podstrekivao grupu palamilitaraca, policajaca tako što im je izdao naređenje da počine ubistvo.

Nije utvrđeno da je imao svojstvo vođe paravojne grupe Srba poznate kao „Čuvari mosta“, da je tom prilikom delovao u saizvršilaštvu sa Dragoljubom Delibašićem na osnovu prethodno dogovorenog zajedničkog plana niti sa namerom da natera etničke Albance da napuste svoje kuće i napuste teritoriju Severne Mitrovice niti da je podsticao i naredio grupi policajaca ili Čuvara mosta da upadnu u nekoliko zgrada i da ih prisilno očiste od etničkih Albanaca.

Zbog toga je oslobođen krivičnog dela podsticanje na izvršavanje teškog dela ubistva i oslobađa se krivičnog dela pokušaj teškog ubistva zbog nacionalnih motiva.

Sudsko veće je utvrdilo da je Oliver Ivanović znao za operaciju proterivanja i ubijanja albanskih civila, da se dobrovoljno saglasio sa planom, znajući da će dovesti do ubistva, kao i da je u potpunosti bio uračunljiv.

U jednom momentu je porodici Olivera Ivanovića stigla i ponuda iz kancelarije supruge Tonija Blera, da pomogne i to besplatno, s tim što su tražili da budu pokriveni troškovi boravka tima, putovanja i slično, što je iznosilo oko pola miliona evra.

Porodica kaže i da im je tražen novac za pomoć da Oliver poprečno bude pušten iz zatvora, i to od ljudi koje su smatrali prijateljima. Ali, porodica je uvek bila uverena da oni rade ispravnu stvar, jer je Oliver apsolutno nevin i da nema potrebe raditi nešto van protokola.

U korist Olivera Ivanovića svedočili su i neki Albanci, kao na primer Agim Deva, čiju je porodicu 1999. godine Oliver spasao u progonu, iako je na jednom punktu pripadnik paravojne jedinice pretio i samom Oliveru da će ga ubiti, jer pomaže Albancu.

Porodica Olivera Ivanovića kaže da je javnost sve vreme bila saveznik u Oliverovoj borbi za pravdu. Bilo je i onih koji su ih zaboravili, ali i onih od kojih se podrška nije ni očekivala. Tako su pisma podrške poslale mnoge kolege UNMIK, Euleksa, UN, OEBS kao i mnogi koji su u to vreme bili na čelu međunarodnih institucija i organizacija. Oni su u zajedničkom pismu naglasili da veruju da je presuda o krivici Olivera Ivanovića izuzetno nepravedna.

"Ona nije slika Olivera Ivanovića koga mi poznajemo i pitamo se koji su motivi onih koji su ga optužili i pouzdanost svedočenja koja su doprinela njegovoj osudi. Svi imamo lična iskustva u radu sa Oliverom Ivanovićem kao lokalnim liderom i predstavnikom srpske zajednice na Kosovu, u Severnoj Mitrovici, tokom teških vremena.

Njegovi uspesi u radu na pomirenju, uključujući i angažovanje u institucijama u Prištini, su bez premca. Sve vreme smo ga posmatrali kako pokušava da situaciju reši političkim putem, a ne nasiljem i sukobima. Kao rezultat njegove posvećenosti i mirne političke aktivnosti da služi interesima svoje zajednice ali i celom Kosovu, on sam, ali i njegova porodica bili su meta napada. Kosovu u ovom trenutku treba ovakav lider“, navodi se u pismu bivših kolega iz međunarodnih organizacija.

Pismo je sudu uputio i Havijer Solana, koji je u to vreme bio Generalni sekretar NATO. Istakao je da je sa Oliverom imao izuzetnu saradnju, da ga zna po tome volji da sarađuje i da održava pregovore sa Albancima, da je posvećen mirnom rešenju i da nikada ni na koji način nije zagovarao politiku etničkog čišćenja ili etničke mržnje. Sve vreme je zastupao toleranciju, saradnju i pomirenje na Kosovu.

Apelacioni sud je odlučio da prvostepenu odluku poništi i suđenje vrati na početak. Od ponovljenog suđenja porodica Olivera Ivanovića očekuje da se dokaže da je Oliver apsolutno nevin i da se skine ljaga sa njegovog imena. Neće nikada oprostiti ono što su priredili Oliveru i nečiju zlu nameru da mu naude, zarad sopstvenih interesa.

Sam Oliver Ivanović, kako je rekao za Život priča, ne očekuje da mu se Sudsko veće izvini, jer bi to bilo previše, da priznaju da su pogrešili. Ali, očekuje da se sudski postupak ubrza, da se saslušaju novi svedoci, jer je Apelacioni sud ukazao na očigledne propuste. Ipak, za početak očekuje da ga puste iz kućnog pritvora, do nove presude. A ona će, ako bude pravde, biti oslobađajuća.