Muž policajac: Ne brini, znam gde da udaram da ne poplavi

Dok su se zabavljali, Miloš je bio brižan i pažljiv dečko koji je bez ustručavanja prihvatio Miličinu ćerku iz prvog braka.

Da se nešto promenilo, Milica počinje da primećuje posle smrti njegove bake, kada su se iz Bogatića preselili u Šabac u njegovu porodičnu kuću. Milica je bila u šestom mesecu trudnoće.

Tada su počele nesuglasice i razmirice - krenulo je od sitnih svađa do teškog fizičkog maltretiranja.

Prvi put Miloš je fizički napao Milicu kada je bila u sedmom mesecu trudnoće, kada nije htela da mu da ključeve od auta da ode da se vidi sa svojom tadašnjom "devojkom". Tada ju je ošamario i udario tako da je pala celom dužinom, a njegov brat, koji je bio tu kada se sve to dešavalo, stao je ispred njega i sprečio ga da nastavi sa započetim i izbacio ga iz kuće.

Iz dana u dan svađe i batine su postajale sastavni deo života, na koji se Milica navikavala, jer je živela u maloj sredini, a i imala je etiketu već jednom razvedene žene.

Više puta je govorila da će ga napustiti, ali ju je on zastrašivao rečima: “Samo probaj, pa ko će ti verovati da nisi kriva i ovaj put?” Milica je ćutala i gutala razne verbalne i fizičke torture iz straha za svoju porodicu i priče koje joj je on stalno ponavljao, da je ona kriva za sve.

U februaru 2013. godine, osim psihičke torture i vređanja, Miloš je Milicu napao i fizički. Bila je u devetom mesecu trudnoće i brojala je dane do porođaja, u strahu da li će roditi zdravo i sposobno dete. Miloš je gurnuo Milicu na krevet, udario je po stomaku i rukom po licu.

U bolovima je otišla u vrtić po dete, ali je usput dobila jake bolove i primetila da krvari. Pozvala je Miloša da je odveze do porodilišta, što je on i uradio, kao da se ništa pre toga nije dogodilo.

Porodila se hitnim carskim rezom i posle deset dana je puštena kući. Pri odlasku na prvu kontrolu deteta, on jeu j udario preko usta jer ga je pitala zašto ga je sa bebom čekala 30 minuta u hodniku. Rekao joj je da je zaslužila da bude prebijena. Njena majka je isti taj dan došla i videla masnice po vratu i rukama i pitala je od čega su, ali Milica od sramote majci ništa nije rekla.

Svaka sledeća svađa završavala se batinama. Stalno joj je nabijao osećaj krivice za to što je imala prvi brak. Kada je dete već imalo sedam meseci Miloš je prebio Milicu, a ona kaže da će te batine pamtiti do kraja života. Vikala je i zapomagala, ne bi li je komšije čule. Ali nisu, ili su se samo pravili da nisu. Tada je Miloš toliko udario da nije bila sposobna da se digne sa poda. On je seo na nju i davio je dok ga je njena ćerka vukla za ruku i molila da je pusti. Čak je pokušala da izađe iz kuće i zove pomoć, ali je on zaključao vrata i uvukao je u kuću.

Držala je dete u rukama ispod sebe, a on ju je udarao pesnicama po potiljku i bubrezima. Nije mogla da ustane i podigne dete, nego joj je ćerka pomogla i uzela brata kog je stavila na krevet i pokušavala da ga smiri.

A Miloš joj je na izlasku iz kuće rekao: “Ne brini, nećeš imati masnice, jer policajac zna gde treba da udara, a da ne poplavi” i otišao kod drugova da se smiri, jer kako je rekao “ne može očima da je gleda”.

Sutradan se dogodilo isto, ali je tada uspela da pozove telefonom PS Bogatić. Kolega koji se javio i kome je saopštila da želi da prijavi Miloša jer je tuče, rekao je da mora da pozove PU Šabac, koja je i nadležna za njihovo mesto prebivališta. Na telefon joj je dao pomoćnika Miletu Savića, kojem je ispričala šta se dogodilo, i koji je tražio Miloša na telefon.

Posle kratkog razgovora, Miloš joj je bacio telefon u krilo i rekao "Ubiću te ako se u pet vratim kući i zateknem vas tu", misleći na naše malo dete, mene i moju ćerku. Isto to je čuo pomoćnik Mileta Savić preko telefona i rekao Milici da pozove roditelje da dođu po nju. Spakovala se i otišla.

Istog dana kada su se vratili iz Šapca, stali su ispred policijske stanice u Bogatiću, gde je pomoćnik komandira izašao i pričao sa njenom majkom. Majka je molila da Milošu pomognu, jer je zapao u teško stanje. Rekli su joj da ako ga Milica prijavi, ostaće bez posla, što nje dobro ni za koga.

Iznajmila je stan u Bogatiću, ćerku prebacila tu u školu, a dečaka upisala u vrtić. Nakon nekoliko meseci, Miloš se vratio i rekao da je više nikada neće tući, da se sredio i da će biti sve u redu. Ali već u decembru 2013. ponovo počinje Miličina agonija i borba za život – od psovki i uvreda do fizičkih nasrtaja. Često je bio pijan i kako kaže “nekako čudan”.

U tom periodu nije radio, jer je uzeo bolovanje, kako je rekao, zbog kičme. Primećivala je da je zajedno sa lekovima za smirenje pio alkohol. Ona je prosipala sve od alkohola što je nalazila u kući, što je njega strašno ljutilo jer nikada nije priznao da ima problem sa alkoholom i tabletama. Tada on ponovo odlazi.

Milica se sa decom seli u manji stan, opterećena kreditom, ali bez svakodnevnog straha da će je svakog trenutka udariti. Ipak, Miloš se malo pomalo, uz obećanja da će se srediti, ponovo uvukao u njihov život.

Milica je svake batine i pretnju ispričala starešinama i kolegama, u nadi da će neko popričati sa njim, ali je stalno imala utisak da joj ne veruju.

Za njih, ona je bila obična raspuštenica koja je uspela da im zavede kolegu. Nije naišla na razumevanje ni na jednim vratima. Svi su bili svedoci toga da on stalno dolazi na posao pijan, ali su ćutke prelazili preko toga. A Milica ništa nije mogla da promeni. Zato je govorila sebi: ”Bolje da ćutim i trpim jer ako kažem ne postižem ništa, samo goru torturu u kući”.

I tako dolazi i 14. novembar, kada je bila proslava koju su kolege samoinicijativno organizovale. Te večeri, sve je delovalo više nego savršeno, a njih dvoje su ostali poslednji sa načelnikom i raspremili sve posle proslave. Kada su došli kući, Miloš je bukvalno poludeo, ni zbog čega je iznenada odgurnuo u dečju sobu. Sklonila se i legla, pokrila se i ćutala jer je znala šta sledi, ako ponovo ustane.

U jednom momentu, upao je u sobu, uhvatio je za nogu i svukao sa kreveta. Šutirao ju je nogama i tukao pesnicama, gurao iz dečje sobe. U jednom momentu udario je pesnicom u glavu. Pala je i udarila glavom u zamrzivač. Dok je ležala na podu i pokušavala da ustane, Miloš je otišao u sobu do dečjeg ormara gde je držao službeni pištolj. Repetirao ga i naredio joj da sedne na stolicu ispred njega. Sela je i pitala se koliko vremena još ima. Molila ga je da je pusti da izađe iz stana i ode kod dece u Šabac, uz obećanje da neće ništa nikome ispričati, ali ju je on samo gurnuo u dno kuhinje.

Ustao je, zaključao vrata, isključio fiksni telefon, uzeo sve mobilne telefone kod sebe i nastavio sa svojom bolesnom igrom. Ta agonija trajala je bar dva sata. Zapomagala je, dozivala pomoć, sve dok nije uzeo pištolj. Tada joj je naredio da ćuti, inače….

Dok joj je držao pištolj na slepoočnici, urlao je i nazivao je pogrdnim imenima, omalovažavao je kao majku, kao ženu, kao biće. U jednom momentu bacio je pištolj ispred nje i rekao joj: “Uzmi slobodno pištolj, neću ti ništa”. Ona je povukla pištolj iza svojih leđa, a on je rekao: "Glupačo jedna, pa sada su tvoji otisci na njemu, reći ću kako si ti pokušala mene da ubiješ, a da sam ja tebe ubio u samoodbrani".

Ponovo je uzeo pištolj i počeo da odbrojava: 10, 9, 8… Molila ga je da je pusti, da će ćutati. A on joj je rekao da se digne i da se ne vuče kao kuja, nego da kao žena raspremi krevet i legne da spava, a da će ujutru videti gde su stali i šta će dalje.

Na njeno zapomaganje niko nije reagovao. Svi su ćutali, a kasnije su joj se komšije pravdale da nisu smele da pozvone i pokucaju, jer je on policajac i da je zakon na njegovoj strani. U pola noći je ustala, izvukla pištolj i sakrila ga u zamrzivač.

Dva sata je sedela u dečjoj sobi i razmišljala šta dalje, šta će biti ujutru.

Čula je da je zvonio njegov telefon, on se javio i nekome rekao: “Ma jok, čoveče, evo i Mica i ja spavamo, ništa se nije desilo, ma jok bre, da sam hteo da je ubijem - ja bih pucao.”

Kada je prekinuo vezu, uleteo je u sobu i tražio da mu skuva kafu kao da se ništa nije desilo.

Na vrata su pozvonili njeni roditelji, vidno uznemireni zbog svega što su čuli od komšija. Njena majka je nazvala i prijavila slučaj, kada je posle nekoliko minuta i došao pomoćnik komandira Milorad Kostić, inače Milošev prijatelj. Rekao je da i njegova sestra često dobija batine, ali ona ima dugačak jezik, to je zbog toga.

Prema prijavi Miličine majke, tada je prvi put zvanično zavedeno nasilje u porodici. Istog dana dok je Milica bila u Urgentnom centru, Miloš je napustio stan u kom su živeli.

Dok su davali izjavu, Milica i njen otac su, kroz neformalni razgovor, dobili informaciju od pomoćnika Kostića da je Miloš bio suspendovan jedno određeno vreme i da se vodila istraga protiv njega za posedovanje i prodaju narkotika i da su za to znali i komandir PS i jedan inspektor. Milica je bila u šoku, njen otac takođe.

U medicinsko–psihijatrijskom veštačenju Miloša navodi se “da je moguće da upotreba alkohola predstavlja okidač za gubitak kontrole i da ga to svrstava u rizičnu grupu".

Psihijatar je doneo zaključak da je Miloš te večeri bio u stadijumu pravog pijanstva, ali da nema znake zavisnosti od alkohola. Lekarska komisija u avgustu 2015. godine procenjuje da nema znake psihopatologije koja ga čini nesposobnim za obavljanje dužnosti policajca.

Psihijatar navodi da ne postoji ozbiljna opasnost da ponovi isto krivično delo i da nema potrebe za izricanjem mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara.

Posle toga, nastavila je da živi sa svojom decom u tom stanu. Majka je molila da uzme bolovanje, ali je ona bila protiv i posle samo tri dana počela je da radi, jer je smatrala da što pre počne da radi, pre će se suočiti sa svim problemima i biće joj lakše.

Ali novi šok je usledio posle tri dana, kada je saznala da Miloš počinje da radi i da mu je oružje vraćeno. Razgovarala je sa starešinom, ali joj je on objasnio da je procena psihologa i drugih starešina takva, da on tu ne može ništa.

Shvatila je da je to borba sa vetrenjačama i da nema kud nego da nastavi kako mora. Mnogi su je savetovali znajući šta se sve desilo, da se pomiri sa njim i da nastave normalno da žive, jer imaju dete. A znala je i da joj niko ne veruje.

Posvetila se deci, gurala nekako i suočavala se sa svakim danom koji je preživela.

Od 14.11.2014. godine živela je u strahu da će se desiti i nešto gore. To je govorila i psihologu i načelniku i komandiru, pomoćniku, tužiocu, svima -kome god je mogla i od koga god je očekivala pomoć i zaštitu. Čak je i psiholog po službenoj dužnosti u proceni navela da je sklona uveličavanju stvari i problema.

Svaki njen dan je bio susret sa biti ili ne biti, susret sa surovom istinom. Imala je podršku samo svojih roditelja, brata, malobrojnih prijatelja, ali se plašila za njihov mir i njihov život. Nije želela da dođe do okršaja između Miloša i njih, pa je pribegavala svemu što je želeo. Svaki put kada je tražio dete, dozvoljava mu je da ga odvede iz straha od najgoreg ako se suprotstavi.

U toku leta 2015. Miloš je došao po dete i odveo ga god sebe.

Negde kasno uveče zazvonio joj je telefon. Zvao je kolega da je pita gde je i šta radi, i da joj kaže da je Milošev brat zvao njega da mu kaže da je Miloš pijan i da je krenuo put Bogatića da završi započeto. Rekao joj je da je čeka ispred kuće i da je vodi u stanicu. Na brzinu se obukla i otišla sa kolegom u stanicu.

Sedela je sa njim u kuhinji stanice, gde su je kolege "čuvale" do četiri ujutru. Pomoćnik komandira Kostić konsultovao se sa komandirom PS Bogatić i rekao da će zvati Miloša i pričati sa njim da ga smiri. Miloš je nakon toga pozvao Milicu i rekao da želi da izađe ispred stanice da razgovara sa njom, da se ne plaši, da je neće ubiti.

Izašla je ispred stanice. Rekao joj je da ako ne bude živela sa njim da će presuditi i sebi i njoj. Strahovala je da će i tada nešto uraditi. Sutradan su oboje bili kod komandira PS Bogatić na razgovoru, koji je "upozorio" Miloša da ako samo još jednom napravi problem, da će biti suspendovan.

Posle toga, nekoliko meseci je konstantno maltretirao i pretio i na poslu i kod kuće. Došlo je do incidenta i na poslu kada je Miloš nazvao i toliko urlao i pretio preko telefona da joj je od straha donja usna "otišla" u stranu. Lekari su joj rekli da je to od stresa.

Od tada se malo primirio, ali je uvek bila u strahu da će uraditi šta je obećao. Zvao je telefonom, uznemiravao kada god je mogao, proveravao gde je i sa kim kada deca nisu sa njom, pratio je i u svakom trenutku znao gde joj je parkiran auto. Uvek je govorila da je u strahu da će nešto uraditi, svima je pričala da neće biti dobro i da se neće dobro završiti, a svako normalan iz njenog okruženja je to znao i video.

Trudila se da ostane koliko-toliko normalna zbog svoje dece, oni su joj uvek bili pred očima i brinula šta će biti sa njima ako joj se nešto dogodi.

Koliko puta je kucala na vrata komandira PS Bogatić više ni sama ne zna, uvek je saslušao, ali to je bilo sve. Na svakom saslušanju svima je govorila da ne želi da ostane bez posla, jer ga tada ništa neće sprečiti da je ubije.

Prilikom razvoda braka, pristala je na zajedničko starateljstvo, jer bi je on ubio u suprotnom.

Milica se zvanično razvela 28. decembra 2015. Ggdine. Samo nekoliko dana kasnije, 8. januara 2016. godine, Miloš konačno obistinjuje svoje pretnje.

Dva dana ranije, dolazio je na posao u vidno alkoholisanom stanju i pod dejstvom sedativa. Svi su to primetili, ali niko nije reagovao po zakonu, iako je šef obećavao da će ga suspendovati.

Dok je razgovarala sa pomoćnikom komandira Kostićem o tome šta se dešava, pozvao je kolega Jevtić, koji je dobio informaciju od Miloševog druga da je Miloš pijan i da je oteo ključeve od nekog druga i krenuo na smenu.

Kostić joj je rekao da ostane kod njega u kancelariji dok oni ne završe sa njim. Na momenat je sišla do kancelarije da se javi kolegi gde je. Miloš je došao na posao, ušao u zgradu i naišao na kolegu Darka Terzića koji ga je pitao: "Nisi valjda opet napravio neko sranje?”, na šta je Miloš odgovorio "Nisam, sad ću". Tada je otvorio vrata kancelarije i ušao unutra, rekao "Zdravo, Mico", podigao jaknu, izvadio pištolj i repetirao ga.

U toj sekundi je samo povikala "Nemoj, Tadija, molim te, imamo Miću" i dozvala kolegu "Tajo". Čula je prvi pucanj. Pogodio je metak, ali ga nije osetila, skočila je između stola i ormana. Ponovo je čula pucanj i bukvalno osetila metak koji joj je prošao pored glave.

Prema priči kolege, Miloš se nagnuo preko stola kada je drugi put povukao oroz da je "overi" . Kolega Taja skočio je na njega i oborio ga, a ona je skočila i sama da pokuša da mu otme pištolj. Tada su uletele i druge kolege koje su mu se obraćale rečima "Nemoj, Tadija, brate" . Savladali su ga i oduzeli oružje. Nju su prevezli u hitnu pa u Šabac u urgentni gde je hospitalizovana.

Nakon par dana čula je da je na pitanje komandira PS Bogatić "Tadija, čoveče, šta ovo uradi?" rekao:

"I kada izađem ubiću je".

Milicu u bolnici niko od kolega nije posetio. Nisu otišli ni da posete njenu decu, da ih pitaju kako su. Veruje da i dalje za sve okrivljuju nju. To je procena i psihologa , sa kojima Milica radi još od tog događaja. U izveštaju od maja ove godine navodi se:

“Posle napada na Milicu Kostić vatrenim oružjem, ona nije imala kontakte sa Milošem, prema njemu ispoljava strah i ima izraženu traumatizaciju. Traumatizacija je bila intenzivnija jer je posle ranjavanja izostala njoj i tada i sada jako potrebna iskrena očekivana podrška od strane kolega i načelnika policijske stanice. Oni je nisu posetili niti joj pružili podršku u oporavku, nisu je posetili u bolnici ni na kućnom lečenju, načelnik nije obišao ni njenu decu da ih vidi ni posle traumatičnog događaja, niti su joj kolege u periodu dok je bila žrtva nasilja pružali adekvatnu zaštitu koju je ona očekivala. Kolege su prema Milošu Tadiću pokazale jasan pozitivan stav praćen empatijom, kao i poštovanje i emotivnu privrženost, što je Milicu dodatno povredilo. Milica ima osećaj da je kolege i načelnik prećutno okrivljuju što je Miloš Tadić u polupijanom stanju ušao u policijsku stanicu i pucao. Duže vreme je preispitivala svoje postupke, sumnjajući u sebe i misleći da je ona negde pogrešila”.

Više ne živi u patološkom strahu, ali veruje da će je Miloš ubiti kada izađe. Strahuje da on neće biti adekvatno kažnjen, da će ga neko opet nekako zaštititi.

Ipak, smogla je snage da izađe u javnost sa svojom pričom, jer želi da ohrabri svaku ženu koja trpi nasilje u porodici – da prijavi, jer samo primenom i poštovanjem zakona može da se stane na put nasilnicima.