Tri scenarija Bregzita:Šta će raditi Brisel, a šta London?

Takođe, analizirane su i posledice koje bi oni mogli imati na politiku proširenja i pregovore zemalja kandidata", kaže Nebojša Lazarević, direktor Centra za evropske politike i član Užeg pregovaračkog tima za pristupanje Srbije EU.

Prema prvom scenariju, politička situacija u Velikoj Britaniji konsolidovala bi se do kraja leta izborom novog premijera i započinjanjem procesa istupanja iz Evropske unije, koji bi bio završen u roku od dve godine u skladu sa interesima obeju strana.

Nakon samo jednog dana od Bregzita i zahteva predstavnika Velike Britanije u Evropskom savetu da se zbog "tehničkih razloga" odloži otvaranje poglavlja 23 i 24, proces pristupanja Srbije EU već je usporen. Stoga bi brzo i efikasno istupanje iz Evropske unije bilo najmanje bolno za zemlje kandidate.

Prema analizi CEP-a, po drugom scenariju, politička scena u Britaniji ostaje nestabilna, dok istupanje Britanije nastupa nakon dugih i mučnih pregovora.

Politički konsenzus oko pitanja pristupa izlasku Britanije iz EU nije postignut, otvorenja pitanja i nemogućnost da se ispune predreferendumska obećanja dovode do blokade na obe strane.

U tom slučaju pitanje je koliko bi bilo racionalno da Britanija predsedava Evropskom unijom naredne godine, kako je planirano, s obzirom da bi potencijalne političke ucene, blokade i tenzije s obe strane dovele do suspenzije pregovora o pripstupanju sa zemljama kandidatima dok se istupanje Britanije ne okonča.

U takvoj situaciji bilo bi teško održati pozitivno raspoloženje javnog mnjenja prema procesu pristupanja Evropskoj uniji i neophodnim reformama.

Pronalaženje "trećeg puta", zasnovanog na tezi da je ostanak Britanije u EU najbolja opcija za tu zemlju, treći je mogući scenario.

Rastući pritisak javnosti u kombinaciji sa nekompetentnim političkim rukovodstvom koje zastupa Bregzit, dovodi do novog referenduma ili do novih pregovora o uslovima pod kojima bi Britanija ipak ostala u Evropskoj uniji. Nakon uspešnog okončanja pregovora i ostanka Britanije u EU, politika proširenja nastavila bi da se razvija slično kao i do sada.

Proces pristupanja bio bi opterećen nerazrešenim bilateralnim pitanjima između zemalja članica i pojedinačnih zemalja kandidata, pre nego posledicama referenduma.

U tom slučaju bi Britanija, koja tradicionalno podržava politiku proširenja, privremeno usporila ovaj proces zbog unutrašnjih razloga, a pre svega zbog obećanja datog građanima u okviru kampanje za Bregzit, gde je pitanje proširenja stavljeno u kontekst straha od emigracije. Ipak, jasno je da je ovaj scenario najmanje verovatan, ali ga ne treba unapred isključiti.

Neminovno usporavanje uzrokovano Bregzitom u svakom slučaju predstavlja lošu vest za zemlje kandidate, barem kratkoročno. Ipak, uz izuzetak drugog scenarija, Bregzit referendum ne bi trebalo da ostavi velike posledice po procese reformi u zemljama kandidatima, sve dok političko rukovodstvo nastavlja da zagovara evropski put.

Istraživanja ukazuju da su opadajuća podrška vrednostima Evropske unije i nerešena bilateralna pitanja sa drugim zemljama članicama najznačajniji faktor za podršku članstvu u EU, znatno više nego unutarnja previranja u samoj EU. EU nakon Bregzita može postati funkcionalnija, ali je malo verovatno da će postati čvršće povezana s obzirom na različita viđenja članica o tome kako EU treba da izgleda u budućnosti.

Stoga bi se proces proširenja nastavio pod sličnim okolnostima kao i u periodu pre Bregzita.