"Rata ne bi bilo, a zbog uticaja SAD na Aliju..."

To je rekao donedavni šef švedske diplomatije i bivši izaslanik EU za BiH Karl Bilt koji je podsetio da je na pritisak Amerikanaca od bošnjačkog vođstva odbačen, prethodno potpisani Evropske unije o uređenju BiH.

U napisu za Evropski savet za međunarodne odnose povodom 20. godišnjice ovog sporazuma, on je podsetio da su ključni delovi od Alije Izetbegovića naknadno odbačenog sporazuma EU o uređenju Bosne i Hercegovine koji su već bili potpisali vođi Bošnjaka, Hrvata i Srba, potom i ugrađeni u nagodbu u Dejtonu.

Bilt, aktivni učesnik pregovora u Dejtonu, upozorio je da se i sad "Evropa oglušuje o Balkan i opasnosti koje tamo vrebaju, a njeni političari moraju biti preduzimljivi i sprečiti ponavljanje istorije, naročito zbog škripca u kojem se sad taj region našao zbog izbegličke krize".

"Kritičari su napadali Dejtonski sporazum da uvrežuje nacionalne i etničke podele u ustav Bosne, ali to je bilo jedino ostvarljivo rešenje da se spreči raspad te zemlje", ocenio je nekadašnji izaslanik EU za BiH.

On je ukazao na činjenicu da je "Evropa ocenila da je kucnuo njen čas" za rešavanje sukoba u bivšoj Jugoslaviji i upravo da bi se sprečio rat u Bosni, u proleće 1992. britanski lord Karington i portugalski diplomata Žoze Kutiljero izradili su plan za državno uređenje BiH koji su potpisali vođi tri strane.

"Temeljno ustrojstvo plana Karington-Kutiljero bilo je", kako je naveo, "veoma slično nagodbi u Dejtonu, utanačenoj par godina kasnije, pošto su dva miliona lica u Bosni pobegla iz svojih domova, a preko sto hiljada njih izgubilo živote".

"Ako biste pitali prvog pregovarača EU, lorda Karingtona, on bi vam ubedljivo rekao da su SAD bile te koje su podstakle bosanskog muslimanskog vođu, predsednika Aliju Izetbegovića, da se povuče iz tog dogovora", ističe Bilt.

Žoze Kutiljero je pre nekoliko godina na jednom okruglom stolu u Briselu to potvrdio i rekao da se "zna koji je visoki američki zvaničnik zatražio od predsednika Izetbegovića da povuče potpis sa plana EU za BiH".

Bilt, od 1999. do 2001. specijalni izaslanik za Balkan generalnog sekretara UN, napominje da "pošto je rat potom izbio i proširio se Bosnom, UN i EU su pokrenule mirovne napore u leto 1992." i u Ženevi su bivši američki državni sekretar Sajrus Vens i raniji šef britanske diplomatije Dejvid Oven pregovarali s vođstvom tri strane i konačno 1993. godine ponudili mirovni plan.

"Ali su se vetrovi promenili u Vašingtonu, i Džordža Buša (Starijeg) zamenila je vlada Bila Klintona", ukazuje očevidac i učesnik ovih istorijskih događaja u ovom izuzetnom svedočanstvu, i dodaje da su "i dalje predmet oprečnih tumačenja priče kako je propao i ovaj 'Vens-Oven mirovni plan', mada Dejvid Oven ne krije svoje uverenje da je nova administracija u Vašingtonu podsekla noge tom planu i napustila sve napore".

Bivši izaslanik EU i UN za Bosnu kaže da Oven u svojoj knjizi "Balkanska odiseja" piše: "Da je predsednik Buš pobedio na novembarskim izborima 1992. godine, došlo bi do raspleta u Bosni i Hercegovini 1993. godine".

Oven dodaje da "od proleća 1993. do leta 1995. učinak politike SAD, uprkos što se nazivao 'zauzdavanjem', bio da se produžio rat bosanskih Srba u Bosni i Hercegovini".

Bilt kaže da su to "jake reči, kao i napisi Sajrusa Vensa, koji je naravno osetio da je odbačen od Vašingtona i potom ostao gurnut u stranu godinama".

Potom je formirana Kontakt grupa SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Rusije s ciljem da u Bosni pokrene stvari, ali pošto nije bilo nikakvog napretka, 1995. je sazvana konferencija u Dejtonu.

Tamo je konačno potpisan sporazum "koji suštinski sve u sebi vraća na plan Karington-Kutiljero pre izbijanja rata, samo što je Bosna sastavljena iz dva, a ne tri entiteta", primećuje Bilt.

On kaže da je "jedan od potom stvorenih mitova bio to da su Srbi došli za pregovarački sto zbog snažnog američkog bombardovanja… a bombardovanje koje je imalo sumnjivu vojnu vrednost je Ričardu Holbruku omogućilo da predsednika Izetbegovića ubedi da prihvati Republiku Srpsku, što je on dotad odbijao".

Bilt kaže da su se u Dejtonu utvrđivanju unutrašnjih granica snažno bavili Amerikanci i tri strane u BiH, dok su izaslanici EU "više bili posvećeni ustavnom ustrojstvu koje bi Bosnu vratilo nazad na zajednički temelj… i ruski ministar inostranih poslova Igor Ivanov je u tome bio konstruktivna i važna snaga".

On dodaje da je to ustrojstvo konačno ispalo složenije nego čto se mislilo i dodaje da je "Federacija BiH skovana u Vašingtonu u početku 1993. da bi se obustavili sukobi između Muslimana i Hrvata".

Bilt odbacuje kritike da je takva struktura uvrežila etničke podele, a ne prava pojedinaca i naglašava "da bi u teoriji jedinstvena država bila bolja i demokratskija, ali u praksi o takvim rešenjima je lakše pričati nego ih ostvariti".

"Onima koji dovode u pitanje Dejton zato što je utemeljio nacionalne i etničke identitete može se savetovati da pokušaju da ubede Škotlanđane da prihvate potpunu integraciju s Engleskom, ili Katalonce i Baskijce sa Španijom… a mogu to pokušati i s Bavarskom".

Bilt ukazuje na to da "političari u takvim zemljama teže da se oslone na nacionalne identitete, a ishodi na izborima u Bosni su to decenijama posle Dejtona nažalost potvrdili".

On kaže da je nada bila da će posleratna Bosna, uz podršku procesa evropske integracije, konačno dovesti do "Bosne dalje od Kipra, a bliže Belgiji".

Uz opasku da se to dosad nije dogodilo, Bilt izražava nadu da će BiH "postepeno doći i do novog ustavnog rešenja" i podvlači da, uprkos svim spoljnim pritiscima, "jedino razni činioci u Bosni mogu načiniti nagodbe da bi zemlja krenula napred".

Bilt naglašava da je proces približavanja EU ipak doveo do napretka u BiH i zaključuje da su "previše dugo snage dezintegracije preovlađivale u celom regionu i EU i međunarodni činioci su tek posle previše dugog razdoblja pažnju usredsredili na podsticanje snaga udruživanja".