"Očekivali smo kišu, ali ne Oluju"

“Tih letnjih dana moja preokupacija je bila svadba kuma, izabrala sam haljinicu i cipelice, jedino nisam znala šta ću ako bude kiša. Kišu smo mogli da očekujemo, ali Oluju nismo mogli... Jedno jutro probudila nas je pucnjava“, navela je Popovićeva.

Ona je navela da to nije bio prvi put da dečji san prekidaju rafali.

“Nisam ni pomislila da je 4. avgust 1995. godine bila poslednja noć koju ću provesti u svojoj sobi. Tih dana se nisu brojali dani, već izgubljeni ljudski životi”, naglasila je ona.

Kako ja nevela, uvek je htela da prebroji ljude u kolonama, ali im nikada nije videla “ni početak ni kraj”.

“Gledam nas i pitam se - šta smo mi? Nesećnici, heroji, kukavice, igračke? Da li se to istorija šali sa nama ili nas podseća na neke zaboravljene lekcije? Umesto zaključka, jer ga u ratu nikad nema, ispovest ću završiti citatom: Ima li šta gore, onaj ostavio mrtvu mater u jarku, drugi opet nesaranjenog sina, treći još uvek ne zna gde mu je ko. Rat je veliko zlo”, rekla je ona.

U Sremskoj Rači je nešto posle 20.00 počela državna ceremonija obeležavanja 20. godišnjice početka hrvatske vojne akcije "Oluja".