Zapad voli da Balkan bude na ivici rata

Premalo je vremena prošlo od sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine da bi se razumeli Srbi i Albanci. Dve decenije od “Dejtona” očigledno nisu ništa za pomirenje u Bosni i Hercegovini. Ni 70 godina od Drugog svetskog rata nije bilo dovoljno za trajni mir među narodima Jugoslavije.

Na Balkanu samo je za rat potrebno malo. Čini se, dosta je svega nekoliko dana.

Da su narodi "od Vardara pa do Triglava" oduvek bili više prijemčivi mržnji, nasilju i potezanju oružja nego miru i razumevanju istorija daje nebrojeno dokaza.

Poslednji pokušaj koraka ka pomirenju, napravljen u Srebrenici, pokazao je da se Srbi i Bošnjaci danas podjednako mrko gledaju kao 1992. godine. Ovo iskustvo budi i strepnju da i proslava dve decenije od "Oluje", koja se pompezno najavljuje u Zagrebu i Kninu, ne pokaže da je atmosfera u Hrvatskoj 2015. identična kao u proleće 1991. ili leto 1995. To bi, već se javno strahuje, bio poslednji ekser zakucan u kovčeg tolerancije i pomirenja na Balkanu.

Razloga za to nije malo - istorijski kontinuitet netrpeljivosti, jednostrana kultura sećanja, političke elite opterećene interesom, ali i male igre velikih sila... Dve decenije pošto je stavljena tačka na rat u BiH i Hrvatskoj, utisak je da je pomirenje naroda dalje nego ikada. Anrićevo viđenje mržnje sažeto u “Pismu iz 1920.”, podjednako je živo i aktuelno kao kada je i napisano.

"Bosna je zemlja mržnje. Od svakoga se traži i očekuje da mrzi, da se svrstava i na tome istrajava. Nad nama se kovitlaju uragani mržnje", zavapio je još tada pisac, postavivši trajnu dijagnozu svih naših nerazumevanja i podela.

Jedna od ključnih prepreka pomirenju, saglasni su sagovornici "Večernjih novosti", jeste različito čitanje prošlosti.

Dijametralno suprotna viđenja istih događaja prejaka su armatura balkanskim bunkerima u kojima duboko ušančeni narodi tumače prošlost i čekaju budućnost.

Na to misli pisac i publicista Muharem Bazdulj kada kaže da jedan od osnovnih razloga za sve napetosti na ovom prostoru leži u različitoj interpretaciji kako rata, tako i događaja koji su do njega doveli. Čak i kad postoji saglasnost o činjenicama, interpretacija je drugačija.

"Za Hrvate, recimo, "Oluja" je veličanstvena oslobodilačka akcija, a za Srbe najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Za Bošnjake, u Srebrenici se 1995. godine dogodio genocid, a za Srbe ratni zločin. Navodim samo dva primera iz 1995. godine, a ima ih mnogo iz celih devedesetih: Vukovar, Dubrovnik, opsada Sarajeva, akcija "Bljesak" sve do NATO bombardovanja", nabraja Bazdulj.

U tom smislu, podseća, na našem prostoru postoji stanje "zamrznutog konflikta".

"Više faktora je tu presudno, ali ne treba potceniti naivnost s kojom ovdašnji narodi pristaju da igraju sporedne uloge u igrankama velikih sila i nespremnost da se komšijski kolektivno okrenu prema boljoj budućnosti. Nije nužno da oko svake istorijske činjenice postoji saglasnost, ako bi postojao konsenzus o budućnosti. Potrebna nam je svest da će biti tragično ako budemo imali još dvadeset ili trideset generacija koje će biti zatočene u močvari devedesetih", kaže Bazdulj.

Da je ključni razlog koškanja na tesnom balkanskom brvnu različito shvatanje istorije, odnosno, uzimanje samo onih segmenata koji su po volji zvaničnim tumačenjima događaja iz prošlosti, smatra i politički analitičar iz Zagreba Davor Đenero.

On ipak ocenjuje da poslednji događaji u Srebrenici, koji su mnogi videli kao mračno predskazanje novog sukoba, stvara samo privid tenzije.

"Poslednje napetosti neće rezultirati većim problemima. Niko više nema resursa za novi rat, a i međunarodne okolnosti su takve da do toga ne može ni doći. Sve države su u evrointegracionom procesu i EU će svojim mehanizmima ukloniti sve mogućnosti ratnog sukoba", kaže Đenero.

Đenero navodi i primer Hrvatske u kojoj se različite činjenice koje kroje realnost - prosto zaboravljaju.

"Parada u Hrvatskoj, povodom "Oluje", groteskna je, jer se zaboravlja da je Evropska unija, čija je Hrvatska članica, pre svega mirovni, pa tek onda politički i ekonomski projekat", objašnjava sagovornik "Večernjih novosti".

Utisak je, međutim, da je EU pod teretom svojih problema više nema ni želje ni volje da leči stare rane i ispravlja krive Drine i Krke. Njihov jedini interes jeste kontrolisana situacija u kojoj će se kapital nesmetano umnožavati, ali i sprovoditi njihovi politički interesi.

Socilog Ljubiša Despotović kaže da region danas nije ni bliže ni dalje od pomirenja nego što je bio pre dvadeset godina.

Suština je, po njemu, u nerešenim nacionalnim pitanjima, koja su zasada engima bez ključa.

"Svaka država i nacija, naročito one sintetičke koje hiljadu godina nisu imale države, i danas pokušavaju da zahvate nešto mimo svojih granica. Ekonomski aspekt ne ide u prilog pomirenju, jer su sve nove države ekonomski daleko ispod onog što su bile pre raspada SFRJ", kaže Despotović.

A evrointegracije su, navodi Despotović, samo privid da će region da se smiri i krene u fazu političkog i ekonomskog razvoja.

"Ali, u grotlu tih država, kao i šire na Balkanu i u Evropskoj uniji, imamo procese koji sve radikalizuju - jaku ekonomsku krizu i migracije stanovništva. Regija je pred erupcijom, iako običan čovek želi samo mir", kaže on.

Despotović smatra da su Srbi najspremniji za pomirenje, što, kako kaže, proističe i iz njihovog jugoslovenstva, ali i zbog toga što Srbija olako prelazi preko svojih nacionalnih interesa i podjednako olako prihvata integracije.

"To što Srbi najviše žele pomirenje je dobro, neko treba da bude lokomotiva u tim procesima, ali ne po cenu nacionalnih interesa", navodi on.

Koliko je, međutim, put do praštanja i tolerancije dug i krivudav najbolje se vidi u bivšim jugoslovenskim republikama. Svi smo svedoci da se poverenje među narodima teško stiče, a lako prekida. Ključni je opet običan čovek. “Rat se rađa u masi, a pomirenje samo među pojedincima”, misao je kojoj se nema šta dodati niti oduzeti. Da nije velikih sila, doduše.

"Narodi bi se između sebe nekako i razumeli, ali ključan problem su političke igre velikih država, pre svega Nemačke, Britanije i SAD. Sva nacionalna i politička prava koja uživaju drugi narodi u srpskom slučaju predstavljene su samo kao provizorijum napravljen samo da bi bio zaustavljen rat", ističe istoričar Čedomir Antić.

Što se tiče odnosa Srba i Hrvata, on kao problem vidi što je za Srbiju rat u Hrvatskoj i BiH završen 1995. godine i od tada zvanični Beograd nastoji da sve to manje-više zaboravi:

"Najbolji primer loše namere je ponašanje hrvatskih vlada. Sve su dobili, u svemu uspeli, ali već je izvesno da su mržnja i progon Srba bili samo manifestacija moći snaga koje žive duboko u hrvatskom društvu i za koje je odnos prema Srbima bio samo legitimacija. Mislim da će antisrpska osećanja u Hrvatskoj u budućnosti samo rasti, bez obzira na to što Srbi više ne igraju nikakvu ulogu u hrvatskoj politici", navodi Antić.