Oživele stare podele među Jevrejima

Mizrahi, ili bliskoistočni Jevreji, snažno su na izborima podržali konzervativnu, desnu partiju Likud premijera Benjamina Netanjahua, dok su se Aškenazi, ili evropski Jevreji uglavnom identifikovali sa opozicionom Cionističkom unijom.

Takva dinamika traje već neko vreme ali je ovog puta, zbog naročito uzavrelih strasti, došlo do krupnih varničenja. Još otkako je Netanjahu pobedio, dve strane ne prestaju da razmenjuju uvrede koje se nisu čule u javnosti čitavu jednu generaciju: Aškenazi optužuju Mizrahe da su primitivci, a Mizrahi uzvraćaju tvrdnjom da su Aškenazi - elitisti.

Ova svađa potiče još iz najranijih dana postojanja države Izrael.

Došavši iz arapskih zemalja Bliskog istoka i iz Severa Afrike, mnogi mizraški doseljenici poslati su u sirotinjske tranzitne kampove, a aškenazijski lideri Laburističke partije, stranke koje je osnovala Izrael, uglavnom je svoju bliskoistočnu sabraću gurnula u zapećak.

Svog političkog spasitelja Mizrahi su prosnašli u Menahemu Beginu, vođi partije Likud, mada on nije došao sa Bliskog istoka već iz Poljske.

Iskustvo dugogodišnjeg lidera opozicije pomoglo je Beginu da stvori političku alijansu autsajdera koja je "pronašla žicu" kod Mizraha u njihovom osećanju odbačenosti, pa je Likud 1977. godine došao na vlast, prekinuvši uz pomoć masovne podrške bliskoističnih Jevreja gotovo trodecenijsku vladavinu Laburista.

Teško je odrediti koliko tačno ima Aškenazija a koliko Mizraha, pošto su mešani brakovi među njima danas vrlo uobučajeni, ali Mizrahi čine otprilike polovinu jevrejske populacije Izraela.

Oni se poodavno žale na diskriminatorsko ponašanje jevrejske elite evropskog porekla, koja tradicionalno dominira državnim, vojnim i poslovnim institucijama.

U međuvremenu su ove žalbe utihnule, a i dominacija Aškenazija se smanjila, međutim jaz je i dalje prisutan. Mizrahi, na primer, nikada nisu imali premijera. U zatvorima, daleko više ima Mizraha nego Aškenazija, dok je u akademskim krugovima obrnuto.

Među siromasima takođe je najviše Mizraha, a opet najsiromašniji izraelski gradovi, gde su Mizrahi krupna većina, uglavnom glasaju za Likud, opraštajući ovoj stranci kapitalističku politiku koja često ne služi njihovim ekonomskim interesima.

"Naši roditelji i njihovi roditelji glasaju isključivo za Likud" otkako je ta stranka prvi put došla na vlast 1977. godine, rekao je Asošiejted presu Malikram Bašari, čiji preci potiču iz Jemena.

Upitan da li bi mogao da glasa za Laburiste, Bašari (52) je odgovorio: "Vrlo teško. Previše imaju ljage na sebi".

Ovakva vrsta stava ni manje ni više izluđuje prosvećene Aškenzije, koji ne mogu da shvate zašto bi Mizrahi glasali za Likud, na izborima čija su centralna tačka opredeljivanja - visoki troškovi života.

Aškenziji se takođe često ukazuju da politika čvrste ruke prema Palestincima, koju zastupa Benjamin Netanjahu, sprečava usvajanje mirovnog sporazuma koji bi doneo zemlji ekonomski bum, od koga bi Mizrahimi imali koristi.

Međutim, istraživanja glasačkih opredeljenja pokazuju da Netanjahu svoj ponovni izbor za premijera - što pre izbora nije bilo izvesno - duguje upravo glasačima Likuda iz redova Mizrahija, koje je mobilisao njegov poziv u poslednji čas.

Mnogi od njih su obećavali da će okrenuti leđa Likudu u znak protesta zbog ekonomske politike koju je vodio, ili zbog nezadovoljstva dugom Netanjahuovom vladavinom i njegovim, kako se tvrdi, dekadentnim načinom života.

Avaj, kad je došao trenutak istine - a pošto je Netanjahu na kraju izborne kampanje dramatično upozorio javnost da arapski glasači dolaze "u gomilama" da glasaju za opoziciju - siromašni "gradovi u razvoju", dominantno naseljeni Mizrahima, masovno su izašli na birališta i ponovo dali prednost Likudu. Cionistička unija, moderna inkarnacija Laburista, neočekivano je izgubila u poslednji čas.

Tako je u Sderotu, gradu na granici sa Gazom, koji pođednako trpi štetu od raketa i nezaposlenosti i godinama se žali na to da ga vlada zanemaruje, Likud dobio 43 odsto glasova dok je Cionistička unija dobila samo sedam.

"Politika identiteta je snažnija od bilo kog ekonomskog interesa", ocenio je profesor Gideon Rahat sa jerusalemskog Hebrejskog instituta i Izraelskog instituta za demokratiju.

To, prema njegovim rečima, takođe objašnjava zašto čak i najbogatiji Aškenaziji nastavljaju da glasaju pre za Laburiste - zastupnikih visokih poreza za najimućnije građane Izraela - nego za kapitalistički orijentisan Likud.

Godinama je podela na Mizrahe i Aškenazije bila utihnula, ustupivši mesto podeli na Arape i Jevreje i na sekularne i religiozne Jevreje.

Ali stari duh etničkih podela ponovo je pušten iz boce u predizbornoj kampanji, kada se na jednom levičarskom skupu aškenazijski umetnik Jair Garbuc požalio na to da je "šačicu onih što ljube amamajlije preuzela kontrolu nad zemljom".

Ulje na vatru dolila je, na Fejsbuku, levičarska spisateljica Alona Kimhi, koja je za desničarske glasače rekla da su "neandertalci" i porucila im da "popiju malo cijanida". Onda se u sve to uključila religiozna stranka Mizraški Jevreji, pokrenuviši, kao odgovor na uvredljive komentare, kampanju "Mizrahi glasa za Mizrahija".

Razmena uvreda se nastavlja i posle izbora, a dno dna u sukobu bila je jutarnja televizijska emisije u kojoj se jedan profesor, poznat po radikalnim tiradama protiv imigracije Mizraha, brecnuo na sagovornika, rekavši mu: "Ništa se lose ne bi desilo da su tvoji roditelji ostali da trunu u Maroku".