"Srbi ne veruju u egzodus Albanaca"

Jakšić je, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, na pitanje da li je bombardovanje ubrzalo ili usporilo pad Miloševića naveo da je homogenizacija naroda, koja je mogla da nastane samo u uslovima rata, ubrzo počela da se krnji.

„Većini ljudi je zaista laknulo što nema više bombardovanja, ali je to čvrsto 'patriotsko' jezgro dovelo u pitanje Kumanovski sporazum. Tada su tvrdi srpski nacionalisti govorili da se radi o izdaji. Rekao bih da je taj politički rascep nesumnjivo doprineo ubrzanju procesa koji je vodio Miloševićevom padu“, istakao je Jakšić.

On, kako navodi, ima i drugu vrstu razmišljanja da je taj pad bio najavljen tokom demonstracija tokom 1996. i 1997. godine.

„Zapad, međutim, tada, iz svojih sebičnih razloga, nije hteo da ruši ’garanta mira i bezbednosti na Balkanu’, kako je tada slovio Milošević. Da je tada posao bio odrađen, ne bi bilo ni bombardovanja, ni paljenja Narodne skupštine 5. oktobra 2000. godine“, rekao je Jakšić.

Prema njegovim rečima, u odnosu na vreme Džordža Buša, administracija Baraka Obame zaista pokušava da ublaži pogubne posledice spoljne politike, kada je reč o pitanju legitimnosti upotrebe vojne sile.

Razlog za to je, kako navodi, jer se svuda po svetu, ne samo ovde, pokazalo da ta vrsta politike "osvaja srce i duše naroda“, kako je to utopistički govorio Džordž Buš kad je krenuo u invaziju Iraka. „Takva intervencionistička praksa, po pravilu, dovodi do rasta antiamerikanizma. Međutim, zanimljivo je da se ovde kod nas, vrlo brzo posle bombardovanja i pada Miloševića, govorilo o evroatlanskim integracijama, a da je atlantska komponenta izbačena kasnije, rekao bih od početka vremena kohabitacije Koštunice i Tadića, pa sve do danas“, kaže Jakšić.

Na pitanje da li je Srbija zaboravila šta se na Kosovu događalo pre početka bombardovanja Jakšić navodi da Srbi u tumačenju istorije vole da se fiksiraju za određene datume i pojave, češće za poraze, a ne za pobede.

„Čini mi se da je to slučaj i povodom bombardovanja. Potpuno se zaboravlja na izbegličke kolone kosovskih Albanaca. U međuvremenu je stvoren mit da to nisu bili istinski događaji gotovo biblijskog egzodusa, već orkestrirana, marketinška kampanja CNN-a“, ističe Jakšić i dodaje da Srbija, „naravno, sa razlogom, pamti zločin iz Sićevačke klisure kada je gađan voz sa civilima“.

Međutim, prema njegovim rečima, iz memorije su uglavnom izbrisane egzekucije, recimo, čitavih albanskih porodica.

On ističe da se Srbija u mnogim segmentima približila NATO-u, od organizacije Generalštaba, do kalibra municije, kao i da se može govoritii o tome da su prihvaćeni standardi NATO-a.

Osim toga, kako navodi, od ulaska Srbije u Parterstvo za mir mnogo toga je učinjeno u tom pravcu i, na primer, mnogo veći broj vojnih vežni je urađen s Alijansom, nego s Rusijom.

„Međutim, istovremeno, to približavanje vlasti kriju kao zmija noge. Ne bih se iznenadio da naredni domaći zadatak ovim vlastima bude ulazak Srbije u NATO. Pogledajmo Mila Đukanovića u Crnoj Gori, to je put i za Srbiju“, zaključio je Jakšić.