Zid koji je menjao svet

Njegovim probijanjem 9. novembra 1989. odnos snaga na međunarodnoj sceni se promenio, ali i geopolitička karta Evrope.

Grad je podeljen mnogo pre Zida, odmah posle Drugog svetskog rata, na četiri okupacione zone, ali tog 13. avgusta 1961. na skoro tri decenije podeljene su porodice, prijatelji, podeljena je Nemačka, Evropa, svet...

Nikita Hruščov je rekao "da“ na ideju staljiniste Valtera Ulbrihta, šefa istočne Nemačke, i vojnici su tog dana postavili žičanu ogradu i odmah izgradili jedan kontrolni toranj, praveći granicu usred grada. Namera je bila da se spreči odliv kvalifikovane radne snage na drugu stranu, održi privreda, ali i sačuva sistem pod pokroviteljstvom SSSR-a. Domaćoj javnosti je plasirana priča da se bedemom država brani od fašizma.

Od tada, u narednih 28 godina, zid je dograđivan više puta. Najpre je ojačavana žica, a zatim su postavljani blokovi betonskih ploča, visoki 3,6 metara, a debeli 1,2m. Na vrhu zida stavljane su cevi, koje bi, klizave, onemogućile pokušaj da se preskoči.

Foto: Beta/AP, arhiva

Ukupna dužina zida bila je 156 kilometara, a betonski deo koji je razdvajao grad, službeno označen kao "Granični zid 75", pružao se na 44 kilometra. Onde gde su se domovi našli na putu utvrđenom planu izgradnje - rušeni su, a porodice su raseljavane.

Zid je bio dobro čuvan, sa oko 110 tornjeva, dvadesetak bunkera, hiljade vojnika i isto toliko pasa. Nadgledan je 24 sata dnevno, uz stroge direktive, i naredbu da se puca na svaki pokušaj prelaska, pa i kad su u pitanju deca i žene.

Berlinci sa zapadne strane su bili zapanjeni ovim postupkom, a razočaranje je postalo još veće kada su shvatili koliko je mlaka bila reakcija SAD, koje su uputile par protestnih nota Moskvi, a nakon nekoliko meseci prihvatile "stanje na terenu" i poručile da neće pokušati da ruše zid.

Od 1961. do 1963. bio je u potpunosti zabranjen ulazak "zapadnim“ Nemcima. Kasnije se otvara osam prelaza, ali su građani istočnog dela veoma retko dobijali dozvolu da pređu - s vremena na vreme pustili bi ponekog penzionera.

Ipak, građani su pokušavali da se domognu zapadnog dela, rizikujući i sopstvene živote. Neki da bi pobegli od represivnog sistema i doušničke države u režiji Štazija, drugi da bi "preskočili" u bolji život, treći tek da bi videli svoje rođake posle godina i godina razdvojenosti. Podaci kažu da je oko 5.000 ljudi pobeglo, ali mnogi nisu uspeli na drugu stranu. Zvanično, na zidu i oko njega je ubijeno 136 ljudi, među kojima je bilo i nekoliko tinejdžera, mada ima podataka da se radi o 258 osoba. Tačan broj se ne zna, jer su vlasti prikrivale podatke.

Foto: Beta/AP, arhiva

Mnogi su kopali tunele ispod zida, drugi "proletali" automobilom na drugu stranu, a poslednji je stradao samo osam meseci pre nego što će kapije biti otvorene za sve.

Kada se uzme u obzir procena da je od 1949. do 1961. na zapad prešlo oko 2,5 miliona njenih građana, može se reći da je Istočna Nemačka uspela, na ovaj surov način, da ostvari jedan od svojih ciljeva. Međutim, ono što nije mogla da spreči jeste porast nezadovoljstva sopstvenog stanovništva, koje je osamdesetih godina, suočeno sa teškim životom i tiranijom, prestalo da veruje u komunističke ideale i ono što kaže partija.

Pad Zida bio neminovan, a desio se slučajno

Mladiæi sa delovima Berlinskog zida (Foto: Beta/AP, arhiva)

Helmut Kol je 1988. rekao da se Nemačka neće ujediniti za njegovog života. S druge strane, vođa Istočne Nemačke, Erih Honeker predviđao je da će Berlinski zid trajati još 50, a možda i 100 godina.

Međutim, samo godinu kasnije desilo se ono što je promenilo svet. 1989. godinu karakterisalo je opšte propadanje istočnoevropskih privreda – delom zbog ekonomskih razloga, delom zbog štrajkova i političkih nemira. SSSR je udario o zid, a kad je na čelo došao Mihail Gorbačov već je bio u velikoj krizi, i polako, zbog svojih problema, počinje da se distancira od drugih zemalja istočne Evrope. Gorbačov donosi potpuno nov pristup: da SSSR nema pravo da odlučuje o nacionalnim stvarima saveznika, i da ubuduće oni sami moraju da se pobrinu za svoje probleme. Ta godina će, zatim, doneti pad komunističkih vlada Poljske, Mađarske, Bugarske, Rumunije, Čehoslovačke i - Berlinskog zida.

Istočna Nemačka, najvernija SSSR-u, takođe se menja.

Čini se da je pad Berlinskog zida bio neminovan, ali opet se desio slučajno. Protesti su započeli u Lajpcigu, posle razočaranja nakon izbora komunalnih parlamenata u maju, na kojima je navodno 98 odsto osvojila vlast. Opozicija se organizuje i kreće u mirne proteste. U oktobru broj opozicionara na ulicama dostiže i oko 300.000, a okupljanja su organizovana svakog ponedeljka. Oni sada traže više: slobodne izbore, otvaranje granica, reforme, slobodu štampe, kažnjavanje Štazija... Šef države Erih Honeker je smenjen u oktobru. Demonstranti u novembru u velikom broju stižu i u Berlin.

Nova vlada Egona Krenca izlazi sa ustupkom u vezi sa slobodom putovanja, a nepripremljeni ministar informisanja Ginter Šabovski na konferenciji za novinare, koja je direktno prenošena na televiziji, objavio je da će "istočnim" Nemcima biti dozvoljeno da putuju u Zapadnu Nemačku i zapadni deo Berlina. Na pitanje novinara – od kada, spetljao se i odgovorio "od sada“. Rojters je odmah preneo vest, a desetine hiljada Nemaca je s pasošima pohrlilo ka Zidu.

Euforija na ulicama nakon pada Berlinskog zida (Foto: Beta/AP, arhiva)

Pred graničarima se nalazila rulja ljudi, a direktive, koja je do tada uvek stizala sa najsitnijim detaljima, nije bilo. Odluka je bila na jednom čoveku potpukovniku Heraldu Jegeru – a on je naredio graničarima da otvore prelaz. Kako je ispričao Rojtersu, zatim se povukao, seo i počeo da plače.

S druge strane zida čekali su ih građani zapadnog Berlina. Zajedno su pevali, igrali i pili. Euforija je trajala danima. Među građanima je tada bila i današnja kancelarka Angela Merkel, kao i šef države Joakim Gauk.

Zid je nekoliko nedelja kasnije uništila euforična masa, delovi su prodavani kao suveniri, neki čak i mnogo kasnije, preko interneta. 1990. je izvršeno konačno demontiranje te jedinstvene betonske granice.

Pojedini delovi zida su opstali, i to u gradu, na tri mesta. Deo danas poznat pod nazivom "Galerija istočne strane" oslikali su umetnici iz celog sveta. Na betonu dugom 1.300 metara nalaze se brojni murali, a prošle godine su se našli pred rušenjem, zbog planova jedne građevinske firme. Građani su danima protestovali i sačuvali uspomenu na 9. novembar.

Četvrt veka prošlo, ali razlike još postoje

Amerièki predsednik Džon Kenedi gleda na Istoèni Berlin, 1963 (Foto: Beta/AP, arhiva)

Dve Nemačke su se ujedinile godinu dana nakon pada Berlinskog zida. Danas je ta zemlja najmoćnija u Evropi, centar odlučivanja u EU.

Međutim, i posle 25 godina zapad i istok moćne Nemačke nisu jednaki. Situacija je bolja nego 1990. godine, ali prema nedavno objavljenom izveštaju Vlade Nemačke, u važnim ekonomskim sektorima i na tržištu rada primetne su razlike.

BDP po stanovniku 1991. u istočnoj Nemačkoj predstavljao je trećinu BDP-a po stanovniku u zapadnom delu, a 2013. ta razlika je smanjena na dve trećine, navodi se u izveštaju Vlade.

Presudan faktor slabije produktivnosti je to što istok ima manjak velikih preduzeća. Najbolje finansijske institucije su i dalje na zapadu, pa otuda i razlika u zaradama.

Nezaposlenost je smanjena, ali je i dalje taj procenat (od 10,03 odsto u 2013.), visok u odnosu na zapadni deo gde iznosi šest odsto. Penzije građana na istoku su niže za oko 15 odsto u odnosu na zapad.

Zapadni deo Nemačke je, nakon ujedinjenja, uložio u istok između 1.500 i 2.000 milijardi evra, što se obezbeđuje preko solidarnog fonda, i zbog njega uvedenog dodatnog poreza, koji će biti ukinut 2019.

Građani zapadnog dela zemlje ne gledaju uvek na to blagonaklono, a u društvu još uvek nije iščezla podela na "zapadnjake“ i "istočnjake“. Kada se sve ovo uzme u obzir - sigurno je da proces ujedinjenja, ni posle 25 godina, nije završen. Pad sivog i čvrstog Berlinskog zida nije samo promenio živote Nemaca – tim događajem desila se transformacija celokupnih međunarodnih odnosa.

Te noći podignuta je Gvozdena zavesa. Tako je nastala danas najmoćnija zemlja Evrope. S druge strane, nestale su SSSR, Čehoslovačka, a u SFRJ će proraditi zli duhovi Balkana. Sa političke scene zbrisana je socijalistička Evropa i sve je posle tog 9. novembra ličilo na onu zbirku eseja razočaranih bivših komunista "Bog koji nije uspeo“.