Raste broj samoubistava u Srbiji

Da li da se umijem ili da se ubijem? Ova crna pošalica godinama već popularna na internetu, svedoči o dve istine - da smo sve umorniji od borbe sa životnim nedaćama, ali da našoj poslovičnoj duhovitosti i kada nam je najteže, ne preti samoubistvo.

Ironija i humor nemaju uvek lekovito svojstvo. Stupci crne hronike gotovo svakodnevno beleže porast onih koji dižu ruku na sebe. Za samo nedelju dana u bačkoj opštini Kula, tri muškarca i jedna žena oduzeli su sebi život vešanjem, a još dve žene pokušale su da se otruju. U Zrenjaninu i okolini proletos je 39 ljudi oduzelo sebi život, a u prvih osam meseci ove godine već su zabeležena 23 takva događaja, pišu Novosti.

Po broju samoubistava, Srbija u svetu zauzima vrlo visoko 13. mesto. Na 100.000 stanovnika, ukupno petnaestoro su samoubice. Podatak je još sumorniji u Vojvodini, gde na svakih 17 sati neko sebi oduzme život.

"Po broju izvršenih samoubistava prednjače depresivni bolesnici, druga grupa su bolesnici sa teškim duševnim poremećajima tipa šizofrene psihoze, a treća grupa su zavisnici od alkohola koji prednjače u našoj sredini i, nešto manje, zavisnici od psihoaktivnih supstanci", objašnjava ove crne brojke dr Tihomir Papić, načelnik Odeljenja psihijatrije u zrenjaninskoj bolnici.

Znatan procenat među samoubicama čine tzv. normalni, obični ljudi koje srećemo na ulicama zamišljene, pognute pod teretom svakodnevice.

Šta je to što čoveka podstakne da zategne omču na svojoj duši?

Poduža je lista "okidača“: usamljenost, bolest, teško materijalno stanje, permanentna egzistencijalna frustracija, a poslednjih godina i nagle meteorološke promene.

Psiholozi prstom upiru u verovatno najvećeg krivca, a to su teške decenije koje smo kao nacija proživeli od devedesetih do danas. Ljudi godinama čekaju da se dogode pozitivne promene u njihovom životu, nadaju se svetlu na kraju tunela, a kada podvuku crtu, dobiju porazan rezultat. Oni najosetljiviji, jedini izlaz vide u prekraćivanju sopstevnog života.

Sociolog Dragan Koković ističe da nema samoubistava, već samo - ubistava, jer, uvek je tu neko ili nešto, nekog ubilo ili ubio.

"Ljudi su usamljeni, guše se u osećaju bespomoćnosti i odbačenosti, nemaju kome da se obrate ili se stide da traže pomoć i izlaz iz beznađa", kaže Koković. "Mnogo toga nas ubija, od egzistencijalne krize do poremećenog sistema vrednosti".

Samoubistvo se desi kada čoveku dođe "žuta minuta“ i mora se analizirati u širem kontekstu. Stručnjaci su, ipak, saglasni u jednom - za to iracionalno stanje nema pouzdanog racionalnog objašnjenja.

Jedna od teorija o crnoj pojavi koja je sve izraženija na severu Srbije, u Vojvodini, jeste i "ravničarski sindrom“. Objašnjavali su je mnogi psiholozi i sociolozi, a pesnici su pokušali da pripomogmnu metaforom da "ravnica uzima dušu“,odnosno, "guši svoju decu". U ravnici vam je sve ravno, depresivno, kažu jedni... Drugi, međutim, skreću pažnju da je i Holandija velika ravnica, ali tamo su "suicidne žute minute“ prava retkost.

Stručnjaci klasifikuju samoubice na one koji jednom pokušaju da dignu ruku na sebe i nikada više to ne učine, i na one koji pokušavaju sve dok jednom ne uspeju.

Statistika precizira da od desetoro koji su pokušali da se ubiju, devet - ako ostane u životu - to više nikada ne ponove. Taj podatak ide u prilog tezi da je "žuta minuta“ iracionalan trenutak, ali i prolazan. Treba ga samo izdržati, zastati na prvoj polovini crnohumorne dileme: "Da li da se umijem, ili...“

Subotica među prvima u Evropi po broju samoubistava

Neslavno vodeće mesto u svetu po broju samoubistava ima Mađarska: na 100.000 žitelja, 59 oduzme sebi život. Tu crnu pojavu Mađari nose još iz austrougarskih vremena, pa su je sami prozvali "mađarskom bolešću“. Ona se preliva i u Vojvodinu, naročito na sever Bačke. U Subotici, koja je u samom vrhu evropskih gradova po broju suicida, među samoubicama 60 odsto su Mađari.