Bez kralja ne bi bilo demokratije

“Voljeni kaudiljo“ general Francisko Franko imenovao ga je za svog naslednika. Kaudiljo je bio dovoljno pametan da ovu svoju želju uobliči u Zakon o nasleđivanju upravljanja državom, koji je donesen još davne 1947.

Novim ustavom koji je narod izglasao na sveopštem referendumu 6. decembra 1978, Huan Karlos Prvi eksplicitno je priznat kao kralj Španije i zakoniti naslednik dinastije Burbona, što automatski znači da je postao šef države.

Krunisan je 1975, a Španijom je vladao sve do prekjuče, kada je svojom voljom odlučio da se povuče. Huan Karlos je rekao da novo vreme donosi nove izazove i da državom treba da upravlja „mlađa generacija koja treba da preuzme ključnu ulogu.“ Suveren je rekao da je njegov sin Felipe, princ od Asturije, koji će vladati kao kralj Felipe VI, osoba koja „ovaploćuje stabilnost i koja je zrela i spremna da preuzme odgovornost vođenja države“. Dok se inostrani mediji, naročito oni globalni bave skandalima koji u poslednje vreme potresaju dvor, navodeći da je popularnost Huana Karlosa drastično opala i da je to jedan od glavnih razloga za njegovo povlačenje, treba primetiti da je priča nešto složenija.

Dolaskom na vlast Huan Karlos je, jednoglasni su svi poznavaoci prilika na Iberijskom poluostrvu, uspeo da u svoju kraljevinu uvede demokratiju. Za njegove vladavine uspostavljene su stabilne institucije, a zemlja je posle višedecenijske izolacije postala deo međunarodne zajednice. Članica tadašnje Evropske zajednice postala je 1986.

Put ka demokratiji i vladavini prava bio je trnovit. Trebalo je u zemlji podeljenoj na republikance i monarhiste, izmučenoj građanskim ratom, uspostaviti dijalog. Posle Frankove pobede u ratu nekoliko stotina hiljada ljudi moralo je u egzil. Mnogo njih nastanilo se u Francuskoj, sadašnja gradonačelnica Pariza An Idalgo upravo potiče iz jedne od tih porodica. Drugi su potražili utočište u Rusiji, Meksiku i ostalim zemljama Latinske Amerike. Tada mladog Huana Karlosa nisu svi dočekali raširenih ruku. To je najbolje potvrdio deo vojske kada je 23. februara 1981. pokušan državni udar. U istoriji je zapisan jednostavno kao "23F.“ Tog dana, kada je bilo zakazano izglasavanje novog kandidata za premijera Leopolda Kalva Sotela, jedan deo žandarmerije, pod vodstvom pukovnika Antonija Tehera zauzeo je Kongres. Istovremeno je u Šestom vojnom okrugu i Valensiji general-pukovnik Haime Milans del Boš okupirao ulice tenkovima, a zauzeti su i studiji Španske televizije u Madridu. Pravovremena kraljeva intervencija uz obraćanje narodu osudila je vojni udar na propast, a njemu pružila priliku da pokaže koliko je sposoban što mu je u svetu donelo veliki ugled. Uspeo je da popravi odnose s Marokom, koji je od Španije tražio dve enklave na njegovoj teritoriji, gradove Seutu i Melilju. Produbio je veze sa Latinskom Amerikom. Često je pružao podršku španskim privrednicima i kulturnim poslenicima. Ostaće upamćeno da je na jednom skupu pokojnom predsedniku Venecuele Ugu Čavesu rekao: "Ućuti već jednom!“

Špansko društvo je 39 godina posle pogođeno velikom ekonomskom krizom. Težnje političkih elita za nezavisnošću Katalonije i Baskije istrajavaju. Deo građana traži da se raspiše referendum i da Španci odluče hoće li živeti u monarhiji ili republici. Sve ovo će sačekati novog suverena, čije se krunisanje, javlja Španska televizija, očekuje posle 18. juna. Čuveni španski književnik Havijer Serkas je prekjučerašnje događaje u madridskom „Paisu“ opisao ovako: „Bez kralja ne bi bilo demokratije, ili možda ne bi bila onakva kakvu je danas poznajemo, ili bi njen dolazak okasnio još nekoliko godina.