"Naše društvo ne može bez vođe"

"Taj problem nije samo politički, ekonomski ili istorijsko nasleđen, nego zbir svih navedenih, uz neadekvatno obrazovanje koje se stiče u porodici i školi".

Žarko Korać predsednik Socijaldemokratske unije (SDU) i psiholog, dobio je nedavno nagradu "Konstantin Obradović“ za unapređenje ljudskih prava.

On za Danas kaže da se u Srbiji ne poštuje ni prva rečenica iz Deklaracije UN o ljudskim pravima, u kojoj se kaže da su ona neotuđiva.

"Kod nas nisu neotuđiva, nego uslovljena nacijom, verom, političkim trenutkom... I u svakom momentu mogu biti suspendovana. A čovek se sa njima rađa, sa pravom na život i slobodu, pre svega. Suspendovali smo ih krajem osamdesetih, u jeku priprema za rat, kada su političari, vodeći intelektualci i javne ličnosti relativizovali ljudska prava uvodeći "preča“ prava određene nacije u odnosu na drugu. Tada je relativizovano prvo i osnovno ljudsko pravo - na život, i zato ne čudi što se danas krše i ostala ljudska prava", ističe Korać, dodajući da se netolerantnost društva najbolje videla kroz problem sa azilantima.

Ističe da moramo da budemo osetljiviji po pitanju ljudskih prava, a da bi se to promenilo, mora se pre svega promeniti način govora. -

"Sa političkim pluralizmom se pokazalo da naše društvo nema jasne kriterijume šta je dozvoljeno u demokratiji, a šta nije. Nije svaka sloboda govora dozvoljena. Pretnje smrću i linčom, moraju se sankcionisati. Mediji treba da imaju meru u izveštavanju. Najbolji primer je slučaj Miroslava Miškovića. Šta god ja mislio o njemu, on ima pravo da se brani pred sudom, kao i svi građani, a ne da doživljava medijski linč. Takođe, ne mogu se ljudi u pritvoru držati neograničeno", navodi Korać neke od primera kršenja ljudskih prava.

Na pitanje da li povećana aktivnosti ultradesničarskih grupa predstavlja pretnju, sagovornik lista Danas kaže da među tim organizacijama ima razlike, i da njihova ideologija ne odslikava stavove većine mladih.

"Ultradesničarske ekstremne organizacije se pojavljuju u krahu društva, ekonomskoj bedi. Njihovi članovi su mladi, nezaposleni ljudi iz porodica sa margine društva, često disfunkcionalnih. U socijalnoj psihologiji se zovu „grupe mržnje“, jer ih ta emocija povezuje. One nisu reprezent mladih u Srbiji. Ali kada govorimo o autoritarnosti društva, naše društvo ne može bez vođe. Milošević je uskočio u šinjel Josipa Broza. Iako su njihove politike bile potpuno različite, stil vođenja tih politika je bio isti. To se sada ponavlja, jer opet imamo jednog ekstremno autoritarnog lidera", ističe Korać.

On dodaje da Aleksandar Vučić, na koga misli kada govori o autoritarnom vođi, reaguje kada su ugrožena njegova ili prava njegove porodice, "što je potpuno razumljivo“, ali da ni on, niti predsednik Srbije, ne ustaju u odbranu onih kojima su ugrožena osnovna ljudska prava.

"Da li je predsednik države posetio azilante? Da li je prvi potpredsednik vlade, sem kada izborni marketing zahteva, ikada posetio Rome ili neku drugu ugroženu grupu? Druga stvar u vezi njihove vladavine je negiranje prošlosti. Ne možete napraviti promenu svoje politike a da ni u jednom trenutku ne objasnite zašto ste to učinili. I izvinite se zbog onog što ste radili u prošlosti. Ako negirate sopstvenu prošlost, šta očekujete od ljudi koji su masovno kršili ljudska prava?", ukazuje Korać.

Iz začaranog kruga autoritarnosti i kršenja ljudskih prava, prema mišljenju našeg sagovornika, Srbija može izaći, ali je za to potrebno vreme.