Preminuo Srđa Popović

Popović je rođen u Beogradu, Pravni fakultet je završio 1961. i postao partner u porodičnoj advokatskoj kancelariji koju je 1933. osnovao njegov otac Miodrag. Ubrzo je postao najistaknutiji advokat i zastupnik ljudskih prava u Jugoslaviji.

U novije vreme je u javnosti govorio najčešće kao advokat porodice ubijenog premijera Srbije i insistirao je na rasvetljavanju političke pozadine atentata, za koji je smatrao da je državni udar. U ime porodice podneo je krivične prijave zbog pobune "Crvenih beretki" 2001. U izuzetno bogatoj i dugoj advokatskoj karijeri zastupao je uglavnom optužene u političkim procesima, a postao je poznat još sedamdesetih godina kada je branio mnoge koji su uhapšeni posle studentske pobune 1968. godine.

Zastupao je prava "šezdesetosmaša" i brojnih umetnika, ali i političke disidente, pa i kontroverzne osobe.

Branio je mladog Zorana Đinđića, ali i Dobricu Ćosića, Vuka Draškovića, Miću Popovića, Gojka Đoga, Leonida Šejku, Vojislava Šešelja, Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića, Nebojšu Popova, Kostu Čavoškog, Dušana Makavejeva, Željka Ražnatovića Arkana, Franju Tuđmana, Vladimira Šeksa,“Beogradsku šestoricu”, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta, Dobroslava Paragu...

"Branio bih i Dražu Mihailovića, i Rankovića da mu je bilo suđeno, i Stepinca, a možete dodati i bilo koje ime", izjavio je Popović, koji je često isticao da "ovdašnja javnost jednostavno ne razume ulogu tužioca i odbrane na sudu".

Tokom devedesetih godina Popović je bio jedan od istaknutih boraca protiv režima Slobodana Miloševića i jedan je od prvih intelektualaca, koji je ukazao na njega kao na "izuzetnu opasnost".

Zajedno sa novinarima koji su otpušteni iz državnih medija zbog nesaglasnosti sa Miloševićevim režimom, 1990. je pokrenuo prvi privatni medij u tadašnjoj Jugoslaviji - nedeljnik "Vreme".

U svetu je postao poznat 1976. godine kada je bio na naslovnoj strani londonskog "Tajmsa", koji ga je opisao kao "čoveka koji je dugo žigosan u Jugoslaviji, jer je jedan od hrabrih muškaraca i žena koje brane progonjene zbog svojih uverenja".

U jednom nedavnom intervjuu rekao je da nije tačno da to što je branio pojedine ljude znači da se bavio politikom.

"Nije tačno, politika se bavi mnome. Ja branim te ljude i njihovo pravo na izražavanje mišljenja s kojim mogu i da se ne slažem. Branio sam i Dobricu Ćosića i Arkana i Šešelja i nacionaliste, albanske, hrvatske, bošnjačke. Može li se sve to poistovetiti sa mnom? Ali pošto politika ima interesovanja za takva suđenja, onda i vi postanete predmet politike. Počne da vas bije takav glas", rekao je Popović za "Eskvajer".

O Jugoslaviji je govorio da je "oduvek bio Jugosloven, iako je imao problema s tom vrstom identifikacije, ali da je problem Jugoslavije bio u tome što ona nije mogla da postane demokratska država".

Bio je jedan od retkih koji je javno izgovorio da 5. oktobra "Miloševića nije skinula ulica, već međunarodna zajednica, uz pomoć određenih krugova u zemlji", ocenjujući da je u pitanju bila neka vrsta dogovora.

Otvoreno je govorio i o kosovskom problemu ocenjujući da je ono izgubljeno još 1990. godine, zbog čega je nazivan izdajnikom, a bio je na meti kritika i zbog svog stava o stranoj intervenciji u Srbiji.

Autor je knjiga: "Kosovski čvor – drešiti ili seći" sa grupom autora (1990), Put u varvarstvo (2000), Poslednja instanca I, II, III (2003), Nezavršeni proces (2007), One gorke suze posle (2010).

Pripadao je peticionaškom pokretu i bio pokretač i potpisnik peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), za ukidanje smrtne kazne, za donošenje zakona o amnestiji, za uvođenje višestranačkog sistema u SFRJ.

Bio je jedan od osnivača Svetske asocijacije pravnika, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, član Savetodavnog odbora Helsinškog odbora za ljudska prava u Njujorku, a dobitnik je i nagrade Vladavina prava, njujorške sekcije "Amerikan Bar asosiejšn".