Šefovi špijuniraju preko Fejsbuka

Tako o daljoj sudbini Aleksandra P. (42) upravo razmišlja bord direktora jedne od najvećih multinacionalnih kompanija u Srbiji, pišu Novosti.

Do juče je on bio član njihovog "top tima", stručnjak za odnose sa javnošću i zaštitno lice kompanije. Davao je izjave na TV i za novine, organizovao promocije i radio svoj posao baš kako valja.

A onda se malo zaigrao. Otvorio je nalog na "Tviteru" i tamo kačio vulgarne komentare i postovao svoje erotske, tačnije pornografske slike, pišu "Novosti". I time, smatraju njegovi poslodavci, ukaljao imidž kompanije.

Aleksandrova sudbina je tako još jedan dokaz da su granice između privatnog života i posla gotovo izbrisane. A u ovom odnosu, po svemu sudeći, opet profitiraju - poslodavci.

Dalibor Petrović, sociolog koji se profilisao upravo za izučavanje uticaja društvenih mreža, kaže da već šest-sedam godina poslodavci redovno vire u tuđe profile na Fejsbuku, prepiske na "Tviteru"... jer su to najvernije biografije. Šefovi posežu za špijunažom kako bi kontrolisali radnike, ali se ovi kanali najčešće koriste prilikom konkursa za posao:

"Ukoliko je to moguće, gledaju se profili kandidata koji uđu u uži krug jer se smatra da upravo Fejsbuk-stranica najdetaljnije oslikava ličnost". On kaže da je granica između onoga što je privatno i onoga što je javno poštuje još od antičkog doba, ali da je ona danas sasvim pomerena. Društvene mreže su legitimisale palanački duh jer se sve glasnije ohrabruje navika da virimo u tuđu privatnost, s tim da to više ne moramo da radimo u potaji, već transparentno:

"Društvo čak promoviše građane da žive 'javno' i sklono je da odbaci one kojih nema na nekoj od mreža, jer to znači da nešto kriju. A to je naročito izraženo kod mladih".

Petrović ukazuje da je zato problem zaštite privatnosti sve značajniji, a pre svega zato što se mora redefinisati šta je to zapravo privatnost:

"Svako sam mora da donese takvu procenu, da bude oprezan, jer se sve manje možemo oslanjati na institucije. To najteže uviđaju upravo mladi, jer oni najčešće stavljaju svašta na svoje profile, nesvesni da se to ne može nikada izbrisati".

I Marijana Stojanović, koja je stručnjak za ljudske resurse, kaže da se poslodavci često koriste ovim metodama, ali da to retko priznaju: Teško ćete ozvaničiti kolegama da ste izabrali ili odbacili nekog radnika zašto što ste mu virili na stranicu na Fejsbuku, jer time priznajete da ste radili nešto nemoralno, ali to ne znači da se to ne primenjuje. A u kojoj meri se za tim poseže, zavisi od kulture kompanije.

I uprkos tome što bi većina zaposlenih i njihovih šefova ovakve kanale komunikacije ocenila kao nepristojne, oni nisu nelegalni. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kaže da su društvene mreže sve upletenije u naš život i da takav odnos ima mnogo korisnih efekata, ali i dodaje da se pri odabiru sadržaja koje činimo svima dostupnima mora povesti mnogo računa:

"Ne mislim da je dobro, a ni opravdano da poslodavci ove mreže koriste kao izvor informacija, ali je svako ponaosob odgovoran za posledice koje bi zbog toga mogao imati. Građani sami odlučuju da li će i šta staviti na internet i samim tim podatke o sebi čine vidljivim".