Prisluškuje se 400.000 ljudi dnevno

Sagovornici "Presa nedelje" upozoravaju da je nadzor komunikacija dosegao neslućene razmere i daukoliko se pod hitno ne uvede ozbiljan sistem kontrole, Srbija za koju godinu može da postane zemlja u kojoj caruje "veliki brat".

Da smo dostigli već nivo paranoje, potvrđuje i to što gotovo nema čoveka koji bar jednom nije rekao "nećemo o tome telefonom". Sumnje i najobičnijeg čoveka da ga neko sluša, kažu stručnjaci, nisu bez osnova.

Prisluškivanja, međutim, ima svuda. Hrvatsku ovih dana trese obaveštajna afera "Hrvatski Votergejt". U javnost su dospeli podaci da je policija proveravala telefonske pozive članova porodice biznismena Ivice Todorića, jednog od najbogatijih ljudi na Balkanu. Istovremeno, policija je nelegalno došla u posed i spisa telefonskih poziva i šefa SOA, hrvatske obaveštajne agencije, Josipa Buljevića. Za sada se ne zna ko je i zašto dao nalog da se Todorić i bivši šef obaveštajaca proveravaju, ali se zna da je celu akciju razotkrilo Veće za nacionalnu bezbednost.

Zna se i da je afera odnela jednu profesionalnu žrtvu. Šef Kancelarije za nadzor svih tajnih službi morao je da podnese ostavku. Za Hrvate je ovo bila prava medijska bomba jer do sada nije zabeležen slučaj da policija nezakonito prisluškuje tajne službe.

Kod nas, i pored alarmantnih podataka poverenika za informacije Rodoljuba Šabića, nema ni afere ni ostavke. A da je bilo osnova za to pokazuju podaci do kojih je došao.

"U toku akcije nadzora, koju je poverenik sprovodio kod provajdera mobilne telefonije, utvrđeno je da je samo jedan od njih aktivirao softversku aplikaciju kojom se registruje frekvencija prisluškivanja. I on sam je nabrojao da je bilo više od 270.000 pristupa službi bezbednosti i policije takozvanim zadržanim podacima o komunikaciji, odnosno ko, kad, kako, odakle, s kim, koliko dugo je pričao. Taj podatak, imajući u vidu broj provajdera u Srbiji, upućuje na pretpostavku da je takvih pristupa bilo više stotina hiljada, možda čak i milion. A sa stanovišta Ustava Srbije takvi pristupi su nedopušteni", kaže Šabić za "Pres nedelje".

Poznavaoci prilika u ovoj oblasti kažu da je ovaj podatak daleko manji od stvarnog broja prisluškivanih osoba, ali upozoravaju da bi i on morao da alarmira državne organe.

Zahtev Ustavnom sudu

I zaštitnik građana Saša Janković navodi da je sve više ljudi koji su predmet prisluškivanja.

"Upravo zbog sve većih zloupotreba tražio sam od Ustavnog suda da zabrani policiji da prikuplja podatke bez odluke suda. Podaci pokazuju da službe bezbednosti u svakom trenutku zadiru u privatne komunikacije više hiljada građana Srbije", kaže Janković.

On dodaje da je to zadiranje mnogo veće nego što može i da se pretpostavi.

"Neovlašćeno prisluškivanje je krivično delo i mora da bude sankcionisano. U neovlašćeno prisluškivanje nisu umešane samo službe, već i operateri", kaže Janković.

"Nijedna služba vam neće dati tačan podatak. Broj se uvek smanjuje da bi se pokazalo da su i one reformisane, ali reforma se odnosi samo na korišćenje modernije tehnologije uz pomoć koje jednostavnije, brže i preciznije prate komunikaciju. Ono što se okvirno zna to je da se trenutno u Srbiji, uz nalog, sluša oko 15.000 ljudi. Međutim, u mrežu iz časa u čas upliću se i svi oni koji razgovaraju s njima, a koji nisu na režimu praćenja, i tako se taj lanac progresivno širi munjevitom brzinom, pa se procenjuje da je pod nadzorom dnevno i do 400.000 ljudi. Ova brojka možda deluje zapanjujuće, ali treba da se zna da službe za praćenje imaju i partije, kompanije, ali i pojedinci", kaže izvor "Presa nedelje" iz BIA i dodaje da sumnja da u Srbiji može bilo ko da odgovara zbog zloupotreba u prikupljanju tajnih podataka.

Šabić objašnjava da ne postoje precizni podaci o tome koliko se ljudi u Srbiji prisluškuje, ali ni ko sve prisluškuje.

"Problem prisluškivanja ne treba svoditi samo na eventualno nezakonito prisluškivanje inače ovlašćenih službi, policije, BIA ili VBA. Ne sme se potcenjivati ni problem prisluškivanja u sivoj zoni. Danas je moguće, zbog zakonske neuređenosti, da se prisluškivanjem bave i strukture iz sveta biznisa, politike, kriminala. U kom je to obimu, može samo da se nasluti", kaže Šabić.

Dostupna oprema

Poznati beogradski advokat Goran Petronijević za "Pres nedelje" objašnjava da je Srbija postala "orvelovska zemlja" u kojoj caruju legalna i ilegalna špijunaža.

"Najveća zloupotreba ide sa globalnog nivoa, gde se pod plaštom borbe protiv terorizma opravdavaju gotovo sve mere koje ugrožavaju privatnost ljudi, pravdajući sve to bezbednošću građana. Tako je i u Srbiji, iako su zakonom jasno definisani uslovi kada treba neku osobu staviti na meru prisluškivanja. Ukoliko se neko prisluškuje zbog sumnje da je izvršio krivično delo ili se sumnja da može da izvede neku akciju terorizma, sud mora da izda nalog za prisluškivanje", ističe Petronijević. On dodaje da i pored velikih zloupotreba koje se dešavaju u ovoj oblasti afera poput one u Hrvatskoj ne može da izbije.

"U Srbiji se ne može otvoriti slična afera jer za razliku od Hrvatske, gde je sistem civilne kontrole službi bezbednosti razvijen, kod nas je još u povoju. Kada bi kod nas počelo češljanje u ovoj oblasti, glave bi padale na sve strane, jer svi su stavili slušalice i prisluškuju, tako da vas na svakom ćošku vreba neki Ilija Čvorović. To ne treba da nas čudi, jer za samo 15.000 evra može da se nabavi oprema za prisluškivanje mobilnih telefona, tako da po mojim nekim saznanjima u Srbiji se prisluškuje oko milion ljudi", tvrdi Petronijević.

Za profesora bezbednosti Zorana Dragišića indikativno je to što se toleriše haos koji u državi vlada na tržištu tajnih informacija.

"Ovde se vlast tuče ko će da osvoji obaveštajnu agenciju ne zato da bi preuzela odgovornost za bezbednost države već da bi bila vlasnik tajnih informacija. Te informacije najčešće nemaju nikakve veze sa državom, već su često sredstvo za ucene pojedinaca i partija. Siguran sam da se i kod nas prisluškuju uspešni ljudi, ali za razliku od Hrvatske, sumnjam da će kod nas neko odgovarati zbog toga", kaže Dragišić.

Slično mišljenje ima i bivši radnik BIA Boža Spasić.

"Danas je najrasprostranjenija ekonomska špijunaža. Njom se bave službe, ali i kompanije koje uz pomoć softvera u mobilnom telefonu uspevaju da prate zaposlene, a uz pomoć detektivskih agencija i konkurenciju. Znam sigurno da se kod nas prate uspešni ljudi, a kako se te informacije koriste, to sam bog zna. Kada je neko kod nas odgovarao zbog neovlašćenog prisluškivanja?", pita se Spasić.

S druge strane, novinar Miloš Vasić smatra da nema pravog "Votergejta" u Hrvatskoj.

"Ako je izašla u javnost informacija o neovlašćenom prisluškivanju, to ne znači da je tamo sistem kontrole bolji. Mislim da se u ovom slučaju radi o tome da je neko hteo ovo da pusti u javnost, a s kojim ciljem, to je druga priča. Neovlašćeno puštanje u promet takve stvari opasnije je nekad od samog čina prisluškivanja", kaže Vasić i naglašava da zakon treba preciznije da definiše ovlašćenja službi i suzbije i sivu zonu prisluškivanja.

S ovim mišljenjem je saglasan i Rodoljub Šabić, koji kaže da se moraju preduzeti mere da bi se zaštitila privatnost građana.

"Faktičko stanje je u značajnom raskoraku u odnosu na ustavne garancije tajnosti sredstava komuniciranja. Shodno tome, privatnost građana jeste ugrožena. Zaštitnik građana i ja predložili smo, kao nadležni, 14 mera", ističe Šabić.

Kako se legalno prisluškuje

1. Državna agencija dostavlja sudski nalog operateru da joj se omogući fizički pristup njegovim prostorijama kako bi mogla da instalira odgovarajući softver

2. Softver reaguje na osnovu pozvanog broja ili ključne reči, na osnovu čega se obavljaju monitoring i zapisivanje na računaru. Taj računar nije dostupan zaposlenima kod operatera

3. Bezbednosne službe negde u mreži mogu da urade takozvanu eksternu konekciju i da na osnovu svojih programa kontrolišu komunikaciju