Majka nožem ubila trogodišnjeg sina

Kako B92 nezvanično saznaje, S.S. je sina najpre pokušala da zadavi dok ga je uspavljivala, a zatim ga je nožem ubola u stomak.

Dete je od zadobijenih povreda odmah preminulo. Uviđaj u kući zločina obavlja mladenovačka policija, koja je privela osumnjičenu majku.

Meštani sela Mladenovac ispričali su reporteru B92 da je S.S. sama pozvala policiju i da je bila hladokrvna dok su je odvodili iz kuće.

Kako nezvanično saznajemo, reč je o porodičnoj tragediji, jer je žena imala psihičkih problema. U Centru za socijalni rad nisu želeli da daju izjavu povodom ovog slučaja, jer tvrde da žena nije bila na evidenciji Centra za socijalni rad. Međutim, kako nezvanično saznajemo, neposredno posle zločina, radnik Centra za socijalni rad je došao na lice mesta.

"

Radmila Vulić Bojović, porodični psiholog i psihoterapeut u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu kaže da je nezgodno razmatrati da li je tragedija mogla da se spreči, ali da ona pretpostavlja da je mogla.

„Ono što smo čuli da je žena bila na lečenju, da je lečena, ne znamo od čega, ali pretpostavljam da je neka ozbiljna psihička bolest koja je dugo trajala. Ono što znamo je da je briga o malom detetu, pogotovu o detetu koja ima neku posebnu potrebu je veliki izazov. Generalno briga o detetu je izazov i za ljude koji nemaju psihičke probleme. Za osobe koji su psihički bolesni to je poseban rizik. Da li je moglo da se spreči? Pretpostavljam da je sada najveća odgovornost na porodici i lokalnoj zajedini koja je bila u kontaktu sa ženom svakodnevnom kontaktu. Lečenje je jedan aspekt i pretpostavljam da je to određeno kako treba“, kaže Vulić Bojovićeva.

Ona dodaje da je period posle lečenja u bolnici veoma važan za osobe koje pate od psihičkih poremećaja.

"Ljudi dok su u bolnici imaju potreban tretman i nadzor, i uvedeni su u stanje poboljšanja, i onda su pušteni kući i o njima niko ne vodi računa. Komunalna psihijatrija u zajednici, podrška porodici koja živi sa pacijentom je polje na kome treba da se radi. Verujem da toga nije bilo, inače ishod ne bi bio tako tragičan“, kaže Vulić Bojovićeva.

"Sigurna sam da kolege u lokalnoj zajednici, u centru za socijalni rad, da su znali i da su imali informaciju, sigurno bi uradile odgovorno posao. Ono što smo čuli je da porodica nije bila na evidenciji. Pitanje je ko bi trebalo da obavesti kolege u Centru za socijalni rad. To je često porodica, ili neko iz lokalne zajednice, ili bolnica u kojoj se lečila. Očigledno da ta koordinacija nije funkcionisala“, dodaje ona.

Vulić Bojovićeva naglašava da je veoma važno da se bolest ne negira, što je nažalost čestu slučaj u Srbiji.

"Važno je da ljudi ne negiraju postojanje bolesti, da ne misle da će proći samo. Mentalne bolesti su ozbiljne, one su tinjajuće. Čak i u periodu poboljšanja postoji potreba za pojačanom pažnjom i podrškom porodici i pojedincu“, kaže Vulić Bojovićeva.