Sarkozi - najomraženiji šef države

Sarkozi je postao najomraženiji šef države, prvi posle Valerija Žiskara d'Estena, koji nije uspeo da osvoji drugi mandat na položaju predsednika.

Sarkozi, koji je 2007. godine bio najpopularniji šef države od vremena generala Šarla de Gola, navukao je na sebe gnev Francuza strogim merama za smanjenje budžetskog deficita, kao i svojim ličnim stilom - "rejbankama" i skupim "roleksima" u vreme krize - i privatnim životom.

Kada je pre pet godina pobedio na izborima, posle 12 godina vlasti Žaka Širaka, mnogi u Francuskoj bili su spremni da "oproste" hiperaktivnom i ambicioznom Sarkoziju brutalnu stranu njegove ličnosti jer su očekivali da će njegova neiscrpna energija, u inače krutim gornjim ešalonima francuske politike, dobro služiti zemlji u doba globalizacije, naveo je AFP.

Međutim, Sarkozijeva agresivnost, u kombinaciji s neispunjenim obećanjima o novim radnim mestima i ekonomskom boljitku, skupo je plaćena na izborima.

"Najvažniji faktor jeste način na koji je vulgarizovao politiku i srozao predsedničku kancelariju na mesto za ostvarenje njegovih ličnih ciljeva", smatra politički analitičar Stefan Rozes sa Instituta Kap.

Sarkozi, kontroverzni konzervativni političar, koji je sebe opisao kao "kapetana broda u srcu oluje", bio je meta kritika boraca za ljudska prava zbog svoje imigracione politike, dok je tradicionaliste ražestio svojim privatnim životom.

Sarkozi (57) je bio, kada je tek izabran za predsednika, najpopularniji šef države od vremena generala Šarla de Gola, ali mu je popularnost drastično opala posle venčanja s manekenkom Karlom Bruni i neko vreme je bio čak najomraženiji šef države.

Rođen 28. januara 1955. godine, sin je prognanog mađarskog aristokrate i Francuskinje grčko-jevrejskog porekla.

Magistrirao je pravo 1978. godine, a 1981. godine je položio pravosudni ispit i postao član Advokatske komore. Pohađao je i magistarske studije na Institutu za političke nauke u Parizu.

U politiku je ušao mlad - mediji ističu da je postao aktivista u 19. godini, gradonačelnik u 28, poslanik u 34, ministar u 38. godini, a predsednik u 52. godini.
Godine 1977. izabran je za lokalnog odbornika u pariskom predgrađu Neji-sir-Sen, a od 1983. do 2002. je bio i predsednik te opštine. U dva navrata je bio poslanik u departmanu O-de-Sen.

Godine 1993. postao je generalni sekretar Okupljanja za Republiku (RPR), preteče njegove Unije za narodni pokret, a 2004. je izabran za predsednika UMP.

U poslednjih 19 godina je bio ministar unutrašnjih poslova, ekonomije i komunikacija, dok 2007. nije izabran za šefa države.

Tokom predsedničkog mandata je povisio granicu starosti za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine, uveo 35-časovno radno vreme, ali je izmenom poreskog sistema ohrabrio prekovremeni rad.

Na međunarodnoj pozornici, Sarkozija su često nazivali "američkim čovekom", mada se protivio ratu u Iraku.

Novinari su mu na samom početku mandata zamerili to što je pobedu proslavio s nekima od najbogatijih Francuza u jednom od najskupljih restorana, a podrobno su izveštavali i o njegovoj odluci da svom 23-godišnjem sinu dozvoli da pokuša da preuzme kontrolu nad javnom agencijom u poslovnoj četvrti Defans u Parizu.

Ostaće zapamćen po uvredama upućenim u različitim prilikama: jednom čoveku, koji je odbio da se rukuje s njim, rekao je: "Gubi se onda, idiote jedan!", mlade delinkvente iz pariskih predgrađa nazvao je ološem, dok je afričke države uvredio rekavši da je njihova tragedija to što nikad nisu ušle u istoriju.

S Karlom Bruni, s kojom se venčao 2008. godine, ima ćerku, a iz prethodna dva braka ima tri sina.