Ratni dogovori Tuđmana i Miloševića

I pre nego što su mnogi videli film, počele su pljuštati optužbe o pokušaju relativizovanja srpske krivice za zločine u Vukovaru, o propagandi kojom se žele izjednačiti žrtva i agresor, o pokušajima rehabilitacije Miloševića...

Autori uveravaju da im nije na kraj pameti nije palo da dovode u pitanje srpske zločine tokom rata.

„Svesni smo da će u Hrvatskoj naš film biti obeležen kao prosrpski, dok su nas nakon premijere u Srbiji prozivali za prohrvatsku propagandu. Takva potpuno suprotna viđenja filma samo govore o potrebi da se teška međudržavna pitanja napokon otvore i sagledaju hladne glave, s obe strane,“ govori S. Zarić, inače urednica informativnog programa RTS-a koja je već snimila filmove o Srebrenici, Jovanki Broz i nizu drugih politički osetljivih tema.

„Takođe je važno naglasiti da mi ne postavljamo teze, već samo otvaramo pitanja o kojima se dosad u javnosti nije mnogo govorilo. Mi ne možemo nedvosmisleno tvrditi da je rat u bivšoj Jugoslaviji bio dogovoren između Tuđmana i Miloševića, no činjenica je da su se oni za vreme tog rata susreli 48 puta, da su čitavo vreme bili u redovnom telefonskom kontaktu, i da je Hrvoje Šarinić usred rata čak 11 puta bio kod Miloševića u Beogradu. I ne samo to, nego su Srbi i Hrvati otvoreno trgovali oružjem i resursima tokom čitavog rata u BiH. Voleo bih da to čuju ljudi koji i danas na rat gledaju crno-belo. On je u stvarnosti bio mnogo, mnogo prljaviji,“ dodaje redatelj Čolović.

Odbili članstvo u EZ

Na primer, u filmu Dušan Viro otvoreno govori o tome kako su mu Mladićevi ljudi na sastanku u Kiseljaku rekli da Hrvatska treba povećati količine nafte koju šalje Republici Srpskoj, jer im treba za delovanje u Republici Srpskoj Krajini, piše Večernji list.

Prema pisanju hrvatskog lista, iz filma se saznaje i kako se general Mladić u Mađarskoj sastajao s hrvatskim generalima, kako je Karadžić imao posebnog čoveka za sastanke s Hrvojem Šarinićem, zatim kako su Tuđman i Milošević nakon sastanka u Karađorđevu imenovali komisije istoričara i akademika koje su se nekoliko puta sastajale da dogovore detalje o podeli Jugoslavije!

Među malo poznatim informacijama koje se otkrivaju u tom filmu, a u kojem govore predsednici i vodeće diplomate svih bivših država, pojavljuje se i ona da je Evropska zajednica neposredno pre rata nudila pet milijardi dolara i pridruženo članstvo predstavnicima suprotstavljenih strana u raspadajućoj Jugoslaviji. Kiro Gligorov posvedočio je kako je Franjo Tuđman odbio taj predlog, naglasivši da mu je u interesu samostalna Hrvatska pod svaku cenu.

Vukovar za priznanje

„To je bilo u trenutku u kojem su stavovi članica EZ bili podeljeni, i Tuđmanu je, koliko god to strašno zvučalo, Vukovar dobro poslužio da prikaže žrtvu hrvatskog naroda i pridobije međunarodnu zajednicu. Zbog toga je Zagreb sabotirao evakuaciju civila iz Vukovara, o čemu se sad ponovo priča i u vašim medijima,“ objašnjava Zarićeva.

Nedugo nakon tragičnog pada Vukovara, politički fokus interesa preselio se u BiH, gde su Srbi Hrvatima i Bošnjacima čak pružali usluge granatiranja neprijatelja, po tarifi jedna granata - pet hiljada maraka. Situacija je sve više izmicala kontroli Zagreba i Beograda.

„Tuđman se u jednom trenutku odrekao Hrvata u BiH kako bi dobio granice RH. Isto se tako Milošević odrekao Srba u RH kako bi dobio Republiku Srpsku. Oni su o tome govorili u terminima humanog preseljenja, ali u Hagu se to nedvosmisleno naziva etničkim čišćenjem,“ kaže za Večernji list Slađana Zarić.

„Poenta ovog filma nije u demonizovanu jednih i aboliranju drugih, nego u tome da se Jugoslavija nije morala raspasti tako krvavo i uz tolike strašne žrtve. Mi, svako sa svoje strane, moramo, pa makar i posmrtno, raskrinkati krivce za nepotrebna stradanja. Neka ovaj naš film bude samo prvi korak u tom procesu, bez kojeg neće biti nužnog pomirenja ,“ zaključuje Čolović.