Analiza: Libija posle Gadafija

Potvrdom o smrti pukovnika Muamera el-Gadafija (v. tekst Ubijen Muamer Gadafi), koji je bio libijski vođa tokom 42 godine, Nacionalni prelazni savet Libije objavio je kraj građanskog sukoba, pad režima pukovnika Gadafija i oslobođenje zemlje od diktatora.

U trenutku dok je privremeni premijer Mahmud Džibril naciji objašnjavao da su konačno postignuti ciljevi, i da je najodgovorniji za zla u poslednje četiri decenije mrtav, analitičari postavljaju pitanje kako će izgledati Libija bez pukovnika Gadafija i njegove porodice, i njegove političke elite.

Prvo - pomirenje

Zastava Nacionalnog prelaznog saveta (NPS)

Nacionalni prelazni savet (NPS - المجلس الوطني الانتقالي), koji predvodi Mustafa Abdul-Džalil (مصطفى عبد الجليل) ima zadatak da državu, uništenu ratom, u kojem je avionima učestvovao i NATO, i podeljenu strašnim građanskim sukobom, povede put oporavka.

NPS je stvoren u gradu Bengaziju, na istoku države, koji je važna luka i vojni centar. Tek sada se kabinet vlade, koji predvodi premijer Mahmud Džibril (محمود جبريل‎) seli u Tripoli.

Demokratska partija (Libija)

Privremena vlada planira da održi izbore u maju 2012. godine. Tada bi 200 novih izabranih poslanika u ustavotvornoj skupštini stvorilo nacrt novog Ustava Republike Libije, uz obavezno raspisivanje ustavnog referenduma. Tako bi se ubrzo stekli uslovi za stvaranje demokratskog društva, pre svega za sledeće višepartijske izbore 2013. godine.

Nova partija Libije

Za sada su formirane tri političke partije: Demokratska partija, Nova partija Libije i Libijski socijalistički pokret/Zelena Libija.

Ipak, strukture moći u Libiji ostaju duboko podeljene, što ostavlja otvorena vrata za pokretanje novog unutrašnjeg sukoba, jer razne grupe, interesi i savezi već vode svoju bitku za deo „kolača“ u vlasti.

Libijski socijalistièki pokret/Zelena Libija

Pomirenje nekoliko velikih plemena, političkih pokreta i interesa različitih slojeva zavisiće od toga da li svi žele slobodnu Libiju, višepartijske izbore, odbace nasleđe pukovnika Muamera el-Gadafija, i marljivo rade na obnovi svoje zemlje.

Svakome prema zasluzi

Az-Zintan: Staro utvrðenje (Foto: Arhiv B92)

Uzmite za primer grad Zintan (الزنتان), zapadno od Tripolija, s 50.000 stanovnika, od koji dobar deo čine Berberi: njih najmanje 250 je poginulo u bitkama širom Libije, a njihovi portreti s rangom „časnih mučenika“ vide se svuda po ulicama, pa čak i po školama. Oni su pali heroji borbe protiv pukovnika Gadafija.

Stanovnici Zintana sada žele da dobiju udeo u vlasti nove Libije, i za to se bore svom snagom, jer je bio strateški važan pred preuzimanje Tripolija iz ruku snaga lojalnih pukovniku Gadafiju.

Vođa političkog komiteta grada i jedan od vođa grada dr Abdulhavad ez-Zintani (عبدالوهاب الزنتان) kaže da je Zintan prvobitno tražio čak tri ministarska mesta u prelaznoj vladi, ali da pristaje i na dva. Resori: javni radovi i mala preduzeća.

„Ako ste igrali veliku ulogu u oslobođenju zemlje, onda treba da dobijete dobar deo kolača. Verujemo da zbog naše patnje, naših gubitaka, moramo da imamo mesto, naš deo.“, kaže nekadašnji ambasador svoje zemlje.

Možda je Zintan previše pohlepan?

„Ne možete u isti koš stavljati ljude koji su skoro sve izgubili, i sinove, i životinje, i zgrade, sa onima koji sede u svojim udobnim stanovima s uključenim klima-uređajima. Ne idu oni zajedno“, kaže dr Ez-Zintan.

Misrata: Devojèice kod zapaljenog tenka (Foto: Beta - 02.09.2011.)

U gradu Misrati (مصراتة) takođe misle da su zaslužili važna mesta u novoj vladi. Preko 1.500 ljudi je stradalo tokom krvave borbe protiv opsade, a mnogo više u borbama širom Libije. Bezbrojne zgrade su uništene ili oštećene pucnjavom, granatama, raketama.

Stanovnici Misrate žele mnogo više od izložbe - žele da njihov sugrađanin bude predsednik vlade. Tvrde da političari, koji nisu učestvovali u borbi protiv pukovnika Gadafija, nego komotno sedeli u inostranstvu, treba da budu diskvalifikovani iz daljeg političkog života. Takođe veruju da gradovi koji su više str4adali treba da imaju značajniji glas od onih koji rat nisu čestito ni osetili.

Pravnik Abdulbaset al-Hadad (عبدالباسط الحداد), koji je pomogao da se žar revolucije u gradu održi do kraja, kaže da će oružje spustiti pod vrlo određenim uslovima:

„Još uvek je rano zbog onoga što su učinili Gadafijevi vojnici, uništavali Misratu, počinili zločine, ubijanje i silovanje žena. Niko u Misrati neće položiti oružje sve dok nema ujedinjene vlade i nacionalne vojske“, kaže Al-Hadad.

Lagano građenje institucija

Institucije vlade i vojske se tek stvaraju, jer su vođe Nacionalnog prelaznog saveta (NPS) mudro zaključile da nema osnivanja nove vlasti u Tripoliju, sve dok se ne uhvate ili ne ubiju pukovnik Muamer el-Gadafi, njegovi sinovi i ljudi koji su mu ostali lojalni do kraja.

Uprkos tome, država nije pala u vakuum vlasti, ali se jesu pojavili igrači na političkoj sceni poput gradonačelnika i vođa otpora u pojedinim gradovima.

Atif al-Hasija (عاطف هاسيا), kao predstavnik Prelazne vlade NPS-a kaže da će žrtve gradova poput Misrate biti priznate i uvažene, kada se bude formirala nova vlada.

„Rane Misrate su toliko duboke, da se ne mogu raspravljati s nekim čija je sestra bila silovana, ili s nekim čija su tri brata ubijena u snu. Ne možete s njima govoriti o politici, jer su toliko duboko ušančeni u sukob“, objašnjava Al-Hasija. „Ljudi kažu: ’borio sam se, hoću veći uticaj’. U budućnosti će oni i imati pravo na odluke. Ipak, kriterijum za izbor ministara nije u tome koliko se neko borio na frontu. Reč je o sposobnostima i tome šta mogu da urade u sadašnjoj krizi. Da li će nam dati ono što nam treba?“ - pita se Atif al-Hasija.

Nazad u planinama Nafusa nadomak Zintana, dr Abdulhavad ez-Zintani uporno traži deo koji pripada ljudima njegovog grada:

„Ako nas budu ignorisali i ne dobijemo mesta u vladi, onda će se u naše ime trošiti novac, a mi ćemo svakako braniti naša prava. Ne oružjem, nego razgovorom, pregovorima.

Posle 42 godine pod pukovnikom Muamerom el-Gadafijem, gotovo svi tvrde da su za izgradnju demokratskog društva. Tome treba da prethodi veliko nacionalno pomirenje, a većina Libijaca nema ni ideju koji kamen treba da izaberu za temelj demokratije. Jedan je, svakako, u uglu zvanom „podela vlasti“. I to mora da se nauči posle četiri decenije pod gvozdenom rukom čoveka koji je hteao da predvodi svetsku islamsku revoluciju.

Inspekcija naoružanja

Sirt: Ko je najzaslužniji za zauzimanje rodnog grada Gadafija? (Foto: Beta - 25.09.2011.)

Saradnja sa svim političkim partijama i interesnim grupacijama, poput gradova koji su skupo platili slobodu od pukovnika Gadafija je sada glavni zadatak NPS-a.

Pre svega, Tripoli mora da ponovo postane glavni grad Libije.

Tako bi se iz ruku otela moć koju su tokom 7 meseci sukoba prikupile lokalne vođe.

Od kada su predsednik Mustafa Abdul-Džalil i premijer Mahmud Džibril stigli u Tripoli, posle vojske, vodi se tihi sukob oko toga ko je nazaslužniji za oslobođenje Tripolija. Ustanak u glavnom gradu je pažljivo tempiran tako da na vreme dobije podršku Berbera s planine Nafusa i boraca iz Misrate, ali su novostvorene brigade NPS-a krenule da prisvajaju zasluge „oslobodilaca“.

Slavlje: Da li æe pobednici položiti oružje na kraju rata (Foto: Beta - 20.10.2011.)

U međuvremenu ostaje pitanje raspuštanja viška vojnika, a i potrage za delom oružja „nestalog u akciji“.

Te brigade je trebalo da odgovaraju Vrhovnom komitetu bezbednosti (VKB), privremenom telu koje okuplja policajce, ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane i lokalne komitete. VKB predvodi ministar za naftu i finansije Ali Tarhuni.

No, bezbednosne strukture su „iseckane“: gradovi komanduju svojim mini-vojskama, vojnici ponekad odbijaju poslušnost oslobodilačkim snagama, u pojedinim gradovima ima paralelnih komiteta.

Borci iz Misrate, posle duge i krvave borbe s Gadafijem borcima, odbijaju da predaju zauzete ispravne tenkove, propituju ovlašćenja NPS-a.

Podeljena zemlja

Sabha: Afrièki migranti bili žrtve mržnje i nasilja (Foto: Arhvi B92)

Zli jezici tvrde da u Libiji ima onoliko političkih struja, koliko i zrna peska u pustinji.

Tome je doprinelo dugogodišnje suzbijanje svih etničkih zajednica nearapskog porekla: glavne mete su bili Berberi i Afrikanci (tj. crnci). Diskriminacija zbog jezika i druge vere je bila nemilosrdna.

Osim toga, plemensko ustrojstvo libijskog društva predstavlja posebno breme, kojeg je od 1951. godine pokušao da se reši još kralj Idris (إدريس الأول). Nije uspeo, baš zbog puča kojim ga je s vlasti 1962. godine zbacio Muamer al-Gadafi.

Mustafa Abdul-Džalil: Kako pomiriti sve stanovnike Libije? (Foto: Beta - 14.03.2011.)

Podele bi mogle da postanu dalekosežne jednom kada se oporavi ekonomija i nafta pono počne da teče iz pustinjskih izvora ka lukama na Sredozemnom moru.

Nacionalni prelazni savet je osnovan u istočnom gradu Bengaziju, drugom gradu po veličini i značaju, i zato je u NPS-u Bengazi previše zastupljen: Bengazi ima 9 članova, a Tripoli - 5. Istok ima znatnu većinu u tzv. izvršnim komitetima.

Premijer Mahmud Džibril obećava da će svi gradovi koji su bili pod opsadom dobiti mesto u izvršnoj vlasti. NPS bi posle oslobođenja cele zemlje mogao da ima 100 ljudi, dvostruko više.

No, čak i pažljiva podela može da izazove napetost, jer je podela na „istok“ i „zapad“ nadjačala čak i plemenske, etničke i kulturne podele.

NPS pokušava da plemensko uređenje društva zameni građanskim. S druge strane, prvi nacrt novog Ustava obećava očuvanje jezika i kulture „Amaziha, Tubua, Tuarega i drugih činilaca libijskog društva“.

Nova podela može da usledi između „insajdera“ (koji su bili u Libiji i borili se), i „autsajdera“ (onih koji su bili pobegli iz zemlje i sada se vraćaju).

„Autsajderi“ su relativno bogati u odnosu na sve koji su živeli u Libiji, i mnogi postavljaju pitanje da li povratnici zastupaju interese Libije ili neke zemlje u kopjoj su udobno živeli. Sami stanovnici su, takođe, često protiv NATO-a koji je pružao značajnu vazdušnu vojnu podršku, odakle će biti najviše povratnika.

Islam i sekularizam

Ratnici: Borci i vernici u službi Alaha (Foto: Beta - 01.09.2011.)

Povratnici su neretko tehnokrate i sekularisti: učili su i sazrevali u drugim zemljama. Među njima je najpoznatiji premijer Mahmud Džibril, koji je studirao u SAD i veći deo građanskog rata proveo van zemlje.

S druge strane, zagovornici jakog uticaja islama se protive sekularizaciji društva. Najpoznatiji među njima je vojni komandant Tripolija Abdel Hakim Belhadž.

nekadašnji vođa Islamske borbene grupe Libije, koji je na čelo vojnog saveta Tripolija izabran uz žestoko protivljenje iz Bengazija.

Premijer Džibril je porekao da postoji ma kakav sukob s njim, dok je sam Belhadž javno obećao da će položiti oružje se zalagati „za građansku državu i vladavinu prava“.

Novo lice Libije: Èovek sa zastavom NPS-a (14.03.2011.)

Teško je reći da li će ta ideološka podela ikada stvoriti laičku Republiku Libiju.

Uprkos svim podelama, posmatrači primećuju da kod svih ima dosta dobre volje, da nema prevelike štete na infrastrukturi, a da sve to otvara vrata da se Libijci sami izbore za izazovima tranzicije.

Oprezan optimizam je potreban, zbog onoga što se dogodilo u Iraku (prisustvo al-Kaide, i sukob šiita i sunita), kao i u Egiptu (produžena vojna vlast posle ostavke predsednika Huseina Mubaraka).

Ipak, od prvog dana „slobodne Libije“, treba računati s teškoćama, kao i sa posvećenošću ljudi u NPS-u da Libiju istinski izmene. Najvažnija će im biti podrška građana - svih građana.