Voleo bih da se sretnem sa princem

Za razliku od princa Nikole Petrovića, tvrdi da nije ni znao da postoje problemi u njihovim odnosima dok to nije izneo medijima princ Nikola.

„Veoma sam se iznenadio i zabrinuo. Jasno je da moramo ostati prijatelji. Sreo sam princa Nikolu pre nekoliko godina u Parizu, i susret je bio vrlo prijateljsk", kaže Karađorđević.

"Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da se ponovo sretnemo“, rekao je prestolonaslednik.

On je dodao da duboko poštuje princa Nikolu, njegovu porodicu, i Crnu Goru i da je ponosan što u njegovim venama teče i crnogorska krv.

„Izuzetno mi je drago što su odnosi između Srbije i Crne Gore vrlo prijateljski, i čestitam predsedniku Borisu Tadiću i predsedniku Filipu Vujanoviću na njihovom doprinosu razvoju ovih odnosa“, izjavio je prestolonaslednik.

Princ Nikola Petrović prekjuče je najavio da bi moglo doći do istorijskog pomirenja dve dinastije ukoliko bi se Karađorđevići izvinili za ono što su njihovi preci učinili Petrovićima 1918. godine, kada je ukinuta njihova dinastija i zabranjen povratak u zemlju.

Iz krugova bliskih princu Nikoli čujemo da on nikada nije ni pomišljao na duboka poklonjenja porodice Karađorđević, ali da jednostavno želi zajedničko iščitavanje istorijskih podataka o podgoričkoj skupštini iz 1918. godine.

„U pitanju je problematika dve istorije. Jedna je srpska, druga crnogorska. Svi imaju svoje izvore i problem je tumačenje. To su ozbiljne stvari. Nije to za pingpong igrice preko medija“ kaže sagovornik Blica blizak princu Nikoli.

Istoričar i akademik Dragoljub Živojinović podseća za „Blic” da su Petrovići i Karađorđevići sada deca drugih generacija koja nemaju mnogo veze sa stvarnim događajima odigranim pre jednog veka. Živojinović, koji je proučavao ovaj razdor sa istorijskog aspekta, tvrdi da su kontakti prekinuti u jesen 1919. godine kada je kralja Nikolu Petrovića Njegoša hteo da poseti njegov unuk prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević.

„Poslao je svog izaslanika kod dede sa predlogom da ga primi. Deda je odbio da ga primi kao rođak, već kao suvladar. Time je ta stvar za dinastiju Karađorđević bila završena“, kaže istoričar.

Deda i unuk, prema njegovim saznanjima, poslednji put su se videli verovatno za vreme rata, krajem decembra 1915. ili početkom janura 1916. godine, u Skadru, u vreme kada se kralj Nikola spremao za Italiju, a prestolonaslednik Aleksandar za evakuaciju srpske vojske na Krf.

Nakon toga, održavali su prepisku i finansijski je, prema tvrdnjama Živojinovića, kralj Aleksandar I pomagao svoje ujake, majčinu braću, iako se ni s njima nije viđao.

Tadašnji prestolonaslednik Aleksandar odrastao je na Cetinju, gde je i rođen, i sve do odlaska u Ženevu na školovanje proveo je vreme tamo sa bratom i sa sestrom. Bio je na Cetinju i u vreme krunisanja dede 1910. godine.

„Dobri odnosi nisu bili mogući nakon ujedinjenja Srbije i Crne Gore. Kralj Nikola dok god je bio živ dizao je galamu, protestovao, uveravao velike sile da je nepravedno lišen prestola. Konačno su 1921. Amerika, potom Francuska i Britanija, povukle i formalno svoje poslanike i konzule sa njegovog dvora u izgnanstvu i više niko od njih ga nije posećivao. Blokirali su novac, finansije i diplomatski ga izolovali“, kaže Živojinović.

Kada je kralj Nikola umro, početkom marta 1921. godine u tom malom gradu Neju na Azurnoj obali, gde je proveo izgnanstvo, privatnoj sahrani, bez ceremonija, niko od članova porodice Karađorđević nije prisustvovao.