Porodica proglašava Mladića mrtvim?

Iz kancelarije za saradnju sa Haškim tribunalom kažu da to neće uticati na optužnice, odnosno procese koji su pokrenuti protiv Mladića.

Zvaničnih informacija o tome gde je Ratko Mladić nema već godinama. Znamo da vlast u Srbiji svakodnevno ponavlja da čini sve kako bi ga pronašla. Međutim, i dalje se ne zna gde je najtraženiji haški begunac.

Ta situacija, ali i navodi da Mladića već sedam godina niko nije video dali su ideju njegovoj porodici. Zahtevaće od suda da ga proglase mrtvim. Advokat porodice Miloš Šaljić uverava nas da razloga za tako nešto ima napretek.

"U konkretnom slučaju Ratko Mladić je veoma bolestan čovek, on je još 1996. godine imao težak moždani udar, zatim je u narednom periodu imao više medicinskih problema koje je morao da razrešava ležanjem na VMA. O svemu tome postoji obilna dokumentacija. Da li takav čovek može da živi u nekakvim zemunicama, pećinama i slično 7 godina, a za njim tragaju sve svetske obaveštajne službe, pored domaćih naravno, to je pitanje koje je logično daje odgovor da je tako nešto nemoguće“, objašnjava Šaljić.

Šaljić tvrdi i da je osnovni razlog za podnošenje zahteva – šikaniranje Mladićeve porodice, a ne imovina.

"Mi ne pružamo dokaze, mi samo pružamo uverenje porodice da on nije u životu, a dajemo razloge zbog kojih smatramo da nije u životu, a sud je taj koji utvrđuje da li je u životu ili ne, sud će zatržaiti od nadlženih organa, oni koji tvrde da je u životu, da pruže o tome dokaze“, kaže on.

Sud u ovom slučaju odlučuje na osnovu Zakona o vanparničnom postupku. Da bi se neko proglasio mrtvim, potrebno je da se za lice ne zna više od 5 godina, i da ima najmanje 70 godina, što znači da po toj odredbi Mladiću nedostaje još tri godine.

Međutim, ima odredaba i koje idu na ruku ovoj ideji kaže portparolka Prvog osnovnog suda u Beogradu Gordana Vuković.

"Zakon o vanparničnom postupku predviđa da se za umrlo može oglasiti lice o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je lice nestalo čine verovatnim da više nije u životu, ili lice koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili u kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti,a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka opasnosti ili lice koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstava“, rekla je Vukovićeva.

Nadležni uz opasku da porodica Ratka Mladića ima pravo na ovakav zahtev, navode da to neće uticati na potragu za Mladićem.

Predsednik Saveta za saradnju s Haškim tribunalom Dušan Ignjatović ocenjuje za B 92 da je reč o pravnoj fikciji.

"Srbija je došla u takvu situaciju da se mora nepobitno utvrditi sudbina Ratka Mladića i to se može uraditi samo na dva načina - znači nepobitni dokazi u smrti, a sa druge strane lociranje i hapšenje bilo u zemlji bilo na bilo kojoj drugoj lokaciji na svetu. Ono što porodica pretpostavljam da može da dobije ukoliko bi se ovo ostvarilo jeste dobijanje jedne pravne fikcije. To je, inače, mogućnost predviđena našim zakonom da bi porodica mogla da raspolaže tom imovinom. Naravno da takvo lice ukoliko se pojavi nakon što je proglašeno za umrlo, vi ga nećete ubiti, nego će ono nastaviti da živi, dakle radi se samo o pravnoj fikciji“, objašnjava Ignjatović.

Novinarka Ljilja Smajlović smatra da ovim potezom porodica Ratka Mladića državu Srbiju dovodi u nezahvalnu poziciju.

"Ovaj manevar porodice Ratka Mladića ne može biti od koristi državi Srbiji u komunikaciji sa međunarodnom zajednicom. Mislim da čak je za državu ovo pomalo kontraproduktivno, jer država ne može da dokaže ni da je on živ ni da kaže da je mrtav. Pretpostavljam da ova vest ukoliko bude imala bilo kakav publicitet da će ona da pobudi neku vrstu sumnje vani – da šta je ovo , Srbija pokušava da se izvuče od obaveze da uhapsi Mladića, tako što će ga proglasiti mrtvim“, kaže ona.

Iz Haškog tribunala samo je kratko rečeno da komentara nema, jer je reč o spekulacijama.

Praksa Tribunala pokazuje da se, čak i kada postoje dokazi o smrti optuženog, optužnica povlači uz mogućnost da bude ponovo aktivirana, sve dok postoji i najmanja mogućnost da je optuženi živ.

Tribunal je tako postupio u slučaju bosanskog Srbina Gorana Borovnice koji je 1995. bio optužen za zločine nad nesrbima u Prijedoru.