RTS: 11 godina bola

Porodice stradalih i njihove kolege iz RTS-a održale su prošle noći pomen, kod spomenika "Zašto", a razvijanjem transparenta "Mediji nisu vojni cilj" ispred zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici, Udruženje novinara Srbije i Sindikat novinara Srbije obeležili su 11 godina od NATO bombardovanja te medijske kuće.

U noći 23. aprila 1999. godine, u jeku bombardovanja tadašnje Jugoslavije, dva projektila iz aviona Severnoatlantske alijanse pogodila su zgradu Televizije Beograd.

Poginulo je 16 zaposlenih u RTS-u. Potpuno je uništen master - tehničko srce nacionalne televizije. Na programu su bile Vesti. Bilo je to u 02.06.

Sada, 11 godina kasnije, članovi porodica poginulih - a to su uglavnom njihovi roditelji - postavljaju pitanje na koje nikada nisu dobili odgovor: "Zašto”?

"Odgovora i dalje nema, i neće ga biti sve dok država, vlast, partije... ili već taj koji stoji ne kaže i ne prizna zločin prema šeasnaestoro ljudi”, kaže Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše Stojanovića.

Kako objašnjava majka jednog od poginulih, Žanka Stojanović, porodice žrtava i dalje traže da se otvore arhive tadašnje Vojske Jugoslavije, da bi se utvrdilo da li je uprava kuće znala da će biti meta napada.

Kao odgovoran za uskraćivanje bezbednosti svojim zaposlenima, osuđen je samo tadašnji generalni direktor Radio-televizije Srbije Dragoljub Milanović.

Da je bombardovanje medijske kuće, proglašene za "legitimni cilj” bio presedan, i da nisu kažnjeni svi odgovorni, podseća sadašnji direktor Javnog servisa Aleksandar Tijanić.

"Svi radnici RTS-a traže da se pronađe taj um i taj zlikovac, koji ih je najpre osudio na smrt, da bi ih drugi zlikovački um ubio. Neka im je večna slava”, kaže Tijanić.

Predsednica UNS-a Ljiljana Smailović rekla je da su članovi Udruženja i predstavnici Sindikata razvijanjem tansparenta “Mediji nisu vojni cilj“, želeli da skrenu pažnju na to da priroda nekog režima ne može biti izgovor za ubijanje novinara i radnika određenih medijskih kuća - ni kada je reč o RTS-u, a ni kada je reč o medijima u Iraku i Avganistanu.

"Uzimati za metu novinare koji su bili prisiljeni da rade pod takvim režimom je nedopustivo. Ubijanje novinara i radnika RTS-a ukazuje na sve okrutnije postupanje vojske prema novinarima", kazala je Smailovićeva.

Prema njenim rečima, posle bombardovanje RTS-a različite vojske se osećaju komfornije, a novinare tretiraju kao legitimne vojne ciljeve.

"Radio-televizija Srbije nije bila legitiman vojni cilj, a to ne mogu biti ni druge medijske kuće", naglasila je Smajlovićeva.

Generalni sekretar medijske organizacije jugoistočne Evrope – SEEMO Oliver Vujović smatra da iako mediji često ne rade profesionalno svoj posao, ne mogu biti legitmni vojni cilj.

”Bilo bi korisno, imajući u vidu, nažalost negativno iskustvo Srbije da se postavi pitanje pred određenim evropskim institucijama i Savetom Evrope da se donesu možda određene odluke, preporuke da se ovakvi slučajevi više u istoriji ne ponove”, smatra on.

“Znamo da , barem što se tiče jedinog sada postojećeg jačeg vojnog saveza, a to je NATO, on deluje u okviru Evrope, odnosno mnoge evropske države su članice NATO-a, tako da bi to sa te strane bila i neka obavezujuća odluka da se ubuduće ovakvi sluačjevi ne dešavaju više“, kaže Vujović.

Da se znalo da je RTS ugrožen govori i činjenica da su reporterske ekipe iz sveta danima pre tog 23. aprila otkazivale, do tada obilato korišćene, usluge u satelitskoj razmeni RTS-a, da bi svoje izveštaje poslali matičnim stanicama.

Iako se istovremeno vodio i ogorčeni medijski rat, teško je opravdati činjenicu da je NATO zgradu državne televizije proglasio „legitimnom metom”.

Čelnici NATO-a ostaju, međutim, pri stavu da je napad bio opravdan, a specijalna komisija Haškog tribunala, koja je formirana da ispita, između ostalog, i slučaj bombardovanja RTS-a, nije predložila Tužilaštvu da pokrene krivični postupak.

O godišnjici bombardovanja RTS-a možete čitati i na Blogu B92.