Godišnjica proboja Sremskog fronta

Ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac rekao je na ceremoniji da današnja proslava nije samo "puko podsećanje na jedan događaj iz istorije".

"Obeležavanje ove bitke na današnji dan nije puko prisećanje na jednu od slavnih bitaka, već poštovanje temelja i principa savremenog sveta. Srbija želi da ratovi i razaranja budu prošlost i da gradimo zajedničku budućnost sa svim susedima i evropskom porodicom naroda, koja je zasnovana na ravnopravnosti i međusobnom razumevanju", rekao je Šutanovac.

Ministar je prethodno položio venac na spomen obeležje u Adaševcima. Vence su položili i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, predstavnici ambasada Rusije, Ukrajine, Belorusije, Bugarske, Crne Gore, Makedonije i Nemačke, prvi put od Drugog svetskog rata.

Predsednik Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (NOR) Slavko Popović rekao je da "zlonamerni pokušavaju da omalovaže značaj proboja Sremskog fronta", tvrdeći da je to izmišljeni front koji nije bio potreban.

"Pritom zaboravljaju da je rovove obilazio i fildmaršal Harold Aleksander i tada rekao da je ovo deo savezničkog fronta koji povezuje Crvenu armiju i saveznike na Apeninima", rekao je Popović.

Borbe na Sremskom frontu trajale su od oktobra 1944. do 12. aprila 1945. godine. Tokom borbi poginulo je 13 500 boraca NOR-a, 1 100 vojnika Crvene armije, oko 600 bugarskih partizana i oko 200 Italijana koji su se borili na strani NOR-a.

S druge strane, poginulo je oko 30 000 nemačkih vojnika.

Istorije i kontroverze

U sukobima sa nemačkom vojskom na Sremskom frontu je, prema zvaničnim podacima, poginulo 13 i po hiljada boraca NOR-a, ali se samo stidljivo pominje da je među nastradilima i veliki broj maloletnih mladića, koji su krajem 1944. godine nasilno mobilisani i poslati na bojište.

Takav podatak, na koji ukazuju pojedini istoričari, ne može se pročitati u udžbenicima ni za osnovce ni za srednjoškolce.

Sremski front navodi se kao jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najtragičnijih srpskih, ali i bojišta Drugog svetskog rata, na kome je, od oktobra 1944. do 12. aprila 45. godine poginulo najmanje 13 i po hiljada boraca Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Javnosti je, međutim, gotovo nepoznat podatak da je tada nastradalo i mnogo maloletnika, koji su iz đačkih klupa prisilno odvedeni u borbe.

U slučaju Sremskog fronta, procene istoričara kreću se od nekoliko stotina do nekoliko hiljada, a Bojan Dimitrijević iz Instituta za savremenu istoriju kaže da je tačno da su partizani nasilno mobilisali mladiće, u tom trenutku, stare između 17 godina i 22 godine.

“U tim borbama sa daleko iskusnijim i daleko bolje opremljenijim nemačkim snagama, stradao je veliki broj srpskog, reklo bi se mlađeg muškog stanovništva, koje je bez relevantne i bez detaljnije vojne obuke, uključeno u borbene jedinice i na taj način bilo izloženo pogibiji”, navodi Dimitrijević.

“Pogotovo u nekoliko operacija kada su nemačke snage preduzele kontraofanzivne akcije prema partizanskim snagama”, dodaje on.

Ni jedan đak u Srbiji, kada otvori udžbenik istorije, taj podatak ne može da nađe.

Dimitrijević kaže da bi u knjigama bar trebalo napisati da i među samim istoričarima postoji dilema o partizanima i Sremskom frontu.

“Sremski front je, reklo bi se, stara istoriografska kontroverza. Već jedno 20-ak godina postoji ta istorijska dilema da li je zaista komunističko rukovodstvo, po dolasku u Srbiju, želela na taj način da se na neki način osveti Srbiji što je proterala komuniste u 1942. godini posle prve neprijateljske ofanzive”, kaže Dimitrijević.

Na osetljive događaje iz prošlosti, u udžbenicima istorije, po istom principu reaguju sve države regiona. Do tog zaključka došla je grupa istoričara iz 11 zemalja jugoistočne Evrope, analizirajući šta piše u lekcijama.

Univerziteteska profesorka Dubravka Stojanović, koja je učestvovala u tom projektu, navodi da su svi režimi zloupotrebljavali istoriju kao predmet.

“Sa početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji, kada su promenjeni udžbenici u svim državama bivše Jugoslavije, i to tako da bi se prošlost prilagodila sadašnjosti, odnosno da bi se pokazalo da je čitava istorija, pogotovo istorija Srba I Hrvata, konfliktna istorija i da ta dva naroda, isključivo znaju da žive samo u sukobu, da bi onda taj rat koji je bio u toku devedesetih, imao svoj pravi kontekst”, objašnjava ona.

Iz istraživanja je izrasla takozvana istorijska čitanka, kao dodatak nastavi istorije.

U Srbiji je taj pomoćni udžbenik prihvatilo oko 200 nastavnika, a u njemu se događaji iz prošlosti ne predstavljaju samo iz jednog ugla, već onako kako ga različiti narodi posmatraju, objašnjava istoričarka Dubravka Stojanović.

“Da bi se na taj način deca učila upravo jednom demokratskom i neautoritarnom razmišljanju, da bi se učila o tome da uvek postoji više strana, da bi se učila o tome da nema jedne istine i da bi se učila tome da je istorija složena, da u njoj ne postoje zavere, kao što to obično tumače autoritarni režimi”, kaže Stojanovićeva.

Istovetne čitanke istorije, postoje u svim zemljama bivše Jugoslavije. Najviše se koriste u Makedoniji, a posebno u sredinama gde zajedno žive Makedonci i Albanci.