Novosti: Očenaš po cenovniku

Po principu „dogovorićemo se posle obreda“ ili „daćete koliko imate“, pojedini sveštenici čak ni približno ne nagoveste sumu. Zato se, na primer, novopečeni mladenci iznenade kada čuju da za venčanje u nekim crkvama treba da izdvoje čak 200 evra. Tarifa je veća ukoliko žele i crkveni hor.

„Ostao sam zatečen, ali i zabrinut, kada sam čuo da neke moje kolege toliko naplaćuju određene usluge.Misija crkve je da pomaže, a naš zadatak da se staramo o svojim parohijanima, pa da ponekad, ako vidimo da nemaju novca, mi njima dajemo“, kaže jerej jednog beogradskog hrama.

On podseća da je naročito nedopustivo naplaćivanje osvećenja vodice pred krsnu slavu ili Vaskrs.

„Vreme je da, možda, kao Grci uvedemo članarinu ili obavezno izdvajanje za SPC da se ne bi dešavalo da svako naplaćuje kako mu „džep zahteva“. Zbog takvih sveštenika stidimo se mi koji svoju službu Bogu vršimo po svetom Jevanđelju“, kaže on.

U crkvenim krugovima nerado se priča o ovoj temi. Ali, zato smo u glavnom gradu, na samom ulazu u hram, zatekli istaknute takse za parohijske usluge sveštenika. U crkvi Roždestva presvete Bogorodice u Zemunu parohijani za krštenje plaćaju taksu od 650 dinara, za venčanje 850, a za parastos 400 dinara. Ko nije parohijan ove crkve platiće krštenje 2.750 dinara, venčanje 4.000 dinara, parastos 2.500 dinara.

Tu je i napomena da „niko nema pravo da traži dodatnu sumu novca, osim ako neko želi posebno da nagradi sveštenika ili crkvenjaka. Za svako traženje dodatnog novca, uputiti pismenu žalbu starešini hrama.“

U Vranjskoj eparhiji kažu da, iako ne postoji odredba kojom bi se definisale cene parohijskih usluga, postoji okvirni dogovor sveštenika i njegovih parohijana. Za osvećenje vodice i rezanje slavskog kolača važi pravilo „daje koliko ko može i želi.“ Cene krštenja kreću se od 4.000 - 5.000 dinara, venčanje od 5.000 - 7.000, parastos, četrdesetodnevni i šestomesečni pomen po 1.000 dinara, a opelo 3.000 - 4.000 dinara. U ovoj eparhiji kažu da to ne bi bilo neophodno da sveštenici SPC imaju stalna primanja.

„Pitanje je da li je ovo dobar način, jer ima crkava gde su cene usluga izjednačene. U Bugarskoj, na primer, uplata se, po već ustanovljenim cenama, vrši u parohiji i sveštenik nema ništa s tim, jer od parohije dobija mesečni prihod. Negde, kao u Grčkoj, uveden je parohijal - mesečna članarina crkvi, a svešteniku država daje platu, pa on opet ne naplaćuje vernicima direktno za svoje usluge. Izgleda da su naši sveštenici „osetljivi na džep“, pa smatraju da nikada nije mnogo novca koji uzimaju“, kaže Živica Tucić, analitičar religije.

Željko Kotoranin, stručnjak za crkveno pravo, kaže da je SPC svojevremeno načinila cenovnik, koji je danas neupotrebljiv.

„Većini sveštenika to ipak daje za pravo da, mimo određenih taksa za usluge, uzmu i nešto novca, koliko po sopstvenoj volji i računici odrede da treba. To je protivno crkveno-kanonskom pravu“, kaže Kotoranin.

Kotoranin smatra da parohijal nije dobro rešenje, jer predstavlja neku vrstu crkvenog poreza koji je svaki građanin dužan da uplaćuje.

„To je potpuno necrkvenog duha, jer narodu ne treba harač. Sveštenici bi trebalo da se drže jevanđelja koje kaže: „Džaba ste primili, džaba i dajite“, dodaje on.

SPC je u pojedinim eparhijama uvela i formalno članstvo - godišnji prilog vernika lokalnoj crkvi tzv. parohijal, kojim se sprečava simonija - potraživanje određene (neprilične) sume novca za usluge sveštenosluženja. Parohijal je uspešno zaživeo u sve tri eparhije SPC u Vojvodini (iznosi oko 1.000 dinara) i u većini eparhija u rasejanju.

Vernici SPC u Njujorku za ovu vrstu članarine godišnje izdvajaju 100 dolara, u Nemačkoj 10-30 evra, u Švajcarskoj 20-30 franaka, a u Italiji prema materijalnim mogućnostima.