Šta sa dosjeima tajnih službi?

To što Bezbednosno-informativna agencija već četiri godine prebacuje dokumentaciju i personalne dosjee u Arhiv Srbije praktično nema nikakvog značaja bez zakona koji bi tu arhivsku građu učinio dostupnom.

Nedostatak zakona stvara probleme u procesima rehabilitacije, pisanja istorijskih radova i kredibiliteta države koja još nije smogla snage da raščisti s tajnama prošlosti.

Kilometri dokumenata, ličnih dosjea građana Srbije, razvrstani su za sada samo po kategorijama koje su u određenom periodu bile značajne za tajne službe.

Od 2004. godine BIA je Arhivu Srbije predala 78 000 ličnih dosjea i oko trista hiljada stranica druge dokumentacije.

Zakonit pristup svemu tome nema niko.

„Srbija još nema jasnu zakonsku pretpostavku za to. To je jedan razlog, a drugi razlog je što ne postoji precizna metodologija kako to da uradimo. Reč je o vrlo osetljivim dokumentima i materijalima i potrebno je da izgradimo jeasnu metodolgiju kako ćemo to uraditi da budu zaštićeni i privatnost i ličnost i porodice onih koji bi mogli doći u zaista neugodnu situaciju“, rekao je Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije.

Perišić kaže da pripada onooj grupi istoričara koja personalne dosijee smatra slabim i nepouzdanim istorijskim izvorom. U tome se sa njim slaže i istoričar Momčilo Mitrović koji ne očekuje veliku reviziju istorije. Ipak, dosijee treba otvoriti, prethodno odredivši ko, kako, šta i pod kojim uslovima može da vidi.

„Mnogi od nas pišemo u svojim radovima 'nije dostupna istorijska građa' i vi možete da dajete neku tezu i onda kažete - ali nije dostupna istorijska građa i ja ne mogu da nađem konačni sud. Vaš kolega kaže suprotno i on takođe kaže - nije dostupna istorijska građa. Treba jednom da se vidi“, kazao je Momčilo Mitrović, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

Poverenik za infomacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, koji se godinama zalaže za donošenje zakona koji istovremeno ne bi kršio ljudska prava, kaže da to što nemamo takav zakon nanosi štetu ugledu zemlje, unutrašnjim političkim procesima i procesima koji su započeli.

„Jedan deo tih podataka, onaj deo, u ime ideje pravde, mora biti javan, jer pravda je javna. Dakle, ljudi koji su ubijali, koji su teško kršili ljudska prava moraju za to snositi konsekvence, a to samo po sebi znači da će ti podaci biti dostupni javnosti. Vi ste otvorili jedna proces rehabilitacije, evo tri godine kako to traje i rizikujemo sada jednu novu istorijsku nepravdu“, rekao je Rodoljub Šabić, poverenik za informisanje od javnog značaja.

Za istoričare pitanje dosjea, naročito onih iz poratnog perioda, zanimljivo je i zato što će dati odgovor na pitanja koliko je ljudi praćeno, stradalo, kome je bilo suđeno, dakle, delom odgovor na pitanje o finesama jednog totalitarnog režima. Što se tiče perioda devedesetih, to možda zanima građane više nego istoričare koji se bave savremenom istorijom.