Kako izgleda lobiranje u Srbiji

"Donošenjem zakona o lobiranju u Srbiji, uspostavila bi se razlika izmešu korupcije i lobiranja", tvrdi Bovanova. Da bi se regulisalo lobiranje potrebni su zakon, kodeks, propisi o sukobu interesa javnih službenika, antikorupcijsko zakonodavstvo, piše list.

"Tajkun da pare ministru, šefu partije, direktoru direkcije za gradsko zemljište, poslaniku... i onda oni rade sve kako bi bio zadovoljen interes vlasnika novca" - ovako će 95 odsto građana Srbije da opiše lobiranje.

Ali, u čemu je onda razlika između lobiranja i korupcije?

Ana Bovan, predsednica Društva lobista, veruje da bi se ta razlika uspostavila donošenjem zakona o lobiranju što jeste jedan od ciljeva Društva.

"Interesantni su mađarski, litvanski i poljski zakoni, ali njihovi modeli nisu do kraja primenljivi”, kaže ona.

Razlozi za donošenje zakona su suzbijanje korupcije pri donošenju političkih odluka i sprečavanje sukoba interesa funkcionera, ali je pitanje da li se to može rešiti jednim zakonom i treba reći da ne postoji univerzalno prihvaćen način za regulisanje lobiranja.

Da lobiranje izaziva sve veću pažnju dokaz je činjenica da su se poslanici u Skupštini Srbije otimali o knjigu Dragana Golubovića "Zagovaranje i lobiranje u parlamentu i organima izvršne vlasti: uporedna iskustva i preporuke za Srbiju", piše list.

Zakon o lobiranju imaju Amerika, Kanada, Mađarska, Litvanija, Gruzija, Poljska i Makedonija.

Ali, iako ima zakon, Amerika ima problem s načinom i motivima donošenja odluka lobista: oni ostaju daleko od očiju i ušiju javnosti.

"Američki predsednik Barak Obama vrlo je kritičan prema lobistima, a jedno od njegovih predizbornih obećanja bilo je da će smanjiti njihov uticaj. Ni Džordž Buš stariji nije bio oduševljen s lobistima”, objašnjava autor Dragan Golubović.