Tužioci: Od 20 godina do doživotne

Oni su od sudskog veća tražili, u završnoj reči, da šestorici političkih i vojnih zvaničnika Srbije i SRJ Milanu Milutinoviću, Nikoli Šainoviću, Dragoljubu Ojdaniću, Nebojši Pavkoviću, Vladimiru Lazareviću i Sretenu Lukiću izrekne kazne između 20 godina i doživotnog zatvora. Odbrana je zatržaila oslobađajuću presudu.

Na kraju završne reči, tužilac Tom Hanis predložio je veću predsedavajućeg Ijana Bonomija da svim optuženim izrekne kazne u rasponu od 20 godina zatvora do doživotnog zatvora, prepuštajući sudijama da, ukoliko optužene proglase krivim, odrede pojedinačne kazne.

Zajedno sa bivšim predsednikom Srbije Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskih civila sa Kosova u prvih šest meseci 1999. optuženi su tadašnji potpredsednik Savezne vlade Šainović, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Ojdanić, komandant Treće armije VJ Pavković, zapovednik Prištinskog korpusa VJ Lazarević i šef štaba MUP Srbije na Kosovu Lukić.

Tužilac Hanis ponovio je da je tokom suđenja, koje je trajalo od 2006. godine, dokazano da su šestorica optuženih bili učesnici u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" čiji je cilj bila "promena etničke ravnoteže na Kosovu kako bi bila obezbeđena trajna srpska kontrola" nad Pokrajinom.

Zastupnik optužbe tvrdio je da je dokazano da su različite snage Srbije i SRJ, uključujući VJ i MUP Srbije, proterale "oko 800.000" Albanaca, ubile na hiljade civila, seksualno zlostavljale žene i uništavale i pljačkale naselja i verske objekte na Kosovu.

Kao otežavajću okolnost za sve optužene, Hanis je naveo njihove liderske položaje, zatim ranjivost žrtava i trajne posledice koje su one podnele.

Tužilac je naznačio da, uprkos tome što optužba nije raspolagala direktnim i ključnim dokazom - poput plana za proterivanje Albanaca ili priznanja nekog od optuženih - sveobuhvatnost dokaznog materijala o okolnostima zlodela na Kosovu potvrđuje tvrdnju iz optužnice da je postojao "zločinački poduhvat" da se albanski civili "u značajnom broju" uklone iz Pokrajine.

Hanis je tvrdio da je NATO bombardovanje krajem marta 1999. pružilo optuženima "pokriće" da sprovedu taj naum, ali da bi plan za progon Albanaca, koji je osmislio i u jesen 1998. stranim pregovaračima najavio Slobodan MIlošević, bio sproveden i da bombardovanja nije bilo.

Dokaz za to je, po oceni zastupnika optužbe, to što predstavnici Srbije na skupovima u Rambujeu i Parizu početkom 1999. "nisu pregovarali u dobroj veri da postignu mirno rešenje".

Govoreći o ulozi četvrtooptuženog generala Nebojše Pavkovića u sprovođenju "zajedničkog zločinačkog poduhvata", tužilac Hanis je sugerisao da je Pavković bio ključni oficir VJ preko koga je Milošević, uz posredovanje Nikole Šainovića, kao čelnika "zajedničke komande" vojske i policije u Prištini, upravljao operacijama na Kosovu tokom kojih su počinjeni zločini.

Pavković je izdavao naređenja za te operacije petooptuženom generalu Vladimiru Lazareviću, tada zapovedniku Prištinskog korpusa, koji ih je preko svojih potčinjenih jedinica sprovodio na terenu, tvrdio je Hanis.

Prema njegovim rečima, Pavković je znao za zlodela - koja je u komunikaciji sa tadašnjim načelnikom Generalštaba VJ Dragoljubom Ojdanićem, kao i tokom razgovora vojnog vrha sa Miloševićem u maju 1999. u značajnoj meri pripisao policiji - ali je i dalje naređivao da VJ pruža borbenu podršku jednicima MUP Srbije u akcijama.

Obrazlažući zašto je krivično odgovoran šestooptuženi Sreten Lukić, tužilac Čester Stemp rekao je da dokazi - nasuprot tvrdnjama odbrane - pokazuju da je Lukić, kao šef štaba MUP Srbije u Pokrajini, imao ovlašćenje da komanduje policijskim jedinicama na Kosovu, uključujući i specijalne, te da je od njih "dobijao raporte i izdavao im uputstva".

Činjenica da je postojao i paralelan lanac komandovanja i izveštavanja direktno do Ministarstva u Beogradu, Lukića ne oslobađa odgovornosti, sugerisao je tužilac.

Stemp je tvrdio i da je dokazana umešanost Lukića u prebacivanju tela ubijenih Albanaca sa Kosova u Batajnicu, podsećajući da je to potvrdio svedok Božidar Protić, vozač u MUP Srbije, koji je kamionom u više navrata prevozio leševe.

Tužioci su okončali davanje završne reči, a u nastavku suđenja završne argumente izneće branioci svakog od šestorice optuženih.

Odbrana tražila oslobađajuću presudu

Odbrana bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića zatražila je od Haškog tribunala da Milutinovića oslobodi zato što tužioci nisu dokazali njegovu krivicu za zločine nad kosovskim Albancima 1999.

U završnoj reči, branilac Judžin O'Saliven ocenio je da su tužioci, tokom suđenja koje je trajalo od 2006, "potpuno zakazali" u dokazivanju Milutinovićeve krivice i da ga stoga sudsko veće mora osloboditi.

O'Saliven je "zapanjujuće netačnom i obmanjujućom" nazvao tvrdnju iz završnog podneska tužilaca da je Milutinović 1998-99 opstruisao pregovarački proces za pronalaženje mirnog rešenja za kosovsku krizu i tako učestvovao u "utiranju puta" za progon Albanaca sa Kosova kao cilj "zajedničkog zločinačkog poduhvata".

Prema rečima branioca, istina je, kako su pokazali dokazi, sasvim suprotna - Milutinović se tokom kosovske krize iskreno zalagao za pregovore sa albanskim liderima u cilju pronalaženja mirnog rešenja zasnovanog na širokoj autonomiji Kosova u okviru Srbije i SRJ.

Od proleća 1998. do početka NATO bombardovanja u martu 1999, albanski političari su, međutim, odbijali direktne pregovore sa državnom delegacijom Srbije i brojne Milutinovićeve incijative, naznačio je O'Saliven.

Milutinovićev branilac je tvrdio da su SAD, preko tadašnjeg državnog sekretara Madlen Olbrajt, uoči i za vreme skupova u Rambujeu i Parizu namerno i javno okrivljavale srpsku stranu za neuspeh pregovora, istovremeno "zatvarajući oči" pred "separatističkim aktivnostima" Albanaca.

Cilj je, po O'Salivenu, bilo omogućavanje bombardovanja Srbije i SRJ zbog propasti pregovora, u okviru politike "promene režima" u Beogradu. To potvrđuju i tadašnje reči Olbrajtove pred albanskom delegacijom da će Srbi biti bombardovani ako odbiju sporazum, podvukao je branilac.

Pozivajući se na svedočenja većeg broja svedoka, između ostalih albanskog pregovarača Vetona Suroja i posrednika EU Volfganga Petriča, O'Saliven je naznačio da je Srbija u Rambujeu prihvatila politički deo sporazuma o Kosovu, koji su Albanci odbili.

Srpskoj delegaciji su, međutim, u poslednjem trenutku obelodanjeni delovi sporazuma koji su NATO snagama na celoj teritoriji SRJ davali prava koja bi se mogla izjednačiti sa "okupacijom", rekao je Milutinovićev zastupnik.

Tvrdnjama optužbe da je između pregovora u Rambujeu i Parizu srpska strana, oličena u Milutinoviću, potpuno promenila do tada konstruktivan stav, O' Saliven je suprotstavio Milutinovićevu izjavu da je Srbija spremna na nastavak pregovora o "oblicima međunarodnog prisustva na Kosovu" i dovršavanju političkog sporazuma.