Mladi teško stupaju u emotivne veze

Generacija koja je učila pod svećama i pod bombama i koja je prve lekcije o svetu odraslih saznavala iz TV dnevnika devedesetih, danas teško stupa u emotivne veze, kaže profesorka Tanja Stefanović za Politiku.

Istraživanja Tanje Stefanović, profesorke psihologije sa Filozofskog fakulteta u Nišu, dvadesetogodišnjaci imaju veliku potrebu za emotivnim vezama i veliki strah od veza, a emocionalni odnosi u koje oni stupaju najbolje se mogu objasniti sintagmom „veze bez veze”.

Iako je novi milenijum doneo iluziju da je u partnerskim odnosima sve dozvoljeno i da imamo legitimno pravo da već na drugom sastanku zatražimo pozitivan rezultat testa na sidu i izveštaj sa bankovnog računa, čini se da mladi nikada nisu bili nesigurniji.

Dve trećine devojaka imalo je između pet i deset emotivnih veza koje nisu trajale duže od šest meseci i koje su bile obeležene izbegavanjem emotivne bliskosti i izraženim strahom od povređivanja. Tanja Stefanović objašnjava da su takve veze normalna posledica nenormalnog načina života i uslova u kojima su one odrastale.

"U uzorak mog istraživanja ušlo je 115 studentkinja Filozofskog fakulteta u Nišu, uzrasta od 20. do 24. godine. Ako bismo pogledali u kalendar značajnih događaja u njihovom životu, videli bismo da su te devojke zakoračile u emotivno i hormonalno najburniji period svog života u isto vreme kada je njihova zemlja kročila u pakao građanskog rata. Njihov unutrašnji haos preklopio se sa haosom njihovog odrastanja. To je generacija koja je učila pod svećama i pod bombama i koja je prve lekcije o svetu odraslih saznavala iz TV dnevnika devedesetih. To su devojčice koje su gledale i Vukovar i Bosnu, čiji su se očevi ili skrivali od vojnih pozivara ili bili na prvoj liniji fronta i iz rata se vraćali sa raznim stravičnim pričama. Preplavljeni svojom anksioznošću i strahom od sutrašnjice njihovi roditelji im nisu ponudili nikakvo „uputstvo za upotrebu” života i nikakav priručnik za razumevanje emotivnih veza. Zbog toga su ta deca ponela poruku da je život strašan i da je svet odraslih sinonim za šetnju po emotivnom minskom polju sa potpuno neizvesnim ishodom kada će neka mina eksplodirati i zbog toga prave dva koraka unapred, pa onda – tri koraka unazad. One imaju veliku potrebu da budu voljene i da budu deo para i istovremeno osećaju parališući strah od veza. One nisu samo preplašene emotivnim vezama, one su preplašene životom", objašnjava Tanja Stefanović.

Osnovna ideja njenog istraživanja bila je da se ispita da li je strah koji boji emotivne odnose mladih „nasleđen” iz odnosa sa roditeljima ili su ti strahovi „pokupljeni” na putu njihovog odrastanja.

Sagovornica Politike, koja već nekoliko godina istražuje emotivne odnose u koje stupaju pripadnici mlade generacije, kaže da je do 2002. godine dominantan tip emocionalnih odnosa dvadesetogodišnjaka bio simbiotski obrazac veze.

„To su veze u kojima dominira preokupiranost partnerom i razmišljanje o njegovim mislima i postupcima i u kojima kvalitet našeg samopoštovanja direktno zavisi od količine emocija koje dobijamo od partnera, od količine telefonskih poziva i nežnih SMS poruka koje primimo u toku dana. I u kojima se pozitivna slika o sebi svom silinom urušava ako partner napravi jedan telefonski poziv manje u odnosu na prethodni dan ili ako imamo doživljaj da je emotivna komunikacija za jedan stepen „hladnija” u odnosu na jučerašnji dan.

Dominirajući partnerski obrazac dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka na Zapadu jeste odbacujući stav prema partneru i emotivnim vezama. Mladi koji odrastaju u zapadnoj hemisferi su u svom detinjstvu naučeni da svet nije sigurno mesto, da su ljudi kvarljiva roba i da je jedina sigurna investicija ulaganje u sebe, a ne u partnerski odnos, piše Politika.