Ima li spasa za stare zanate?

Veštački materijali za obuću i niske cene uticali su na smanjenje posla za ulične čistače cipela i obućare.

Zanat i posao koji se prenosio sa kolena na koleno, sada nije dovoljan izvor prihoda. Ulični čistač cipela Ameti Enver i obućar Ljubiša Vrcelj, sada su na prekretnici – šta dalje?!

Ameti Enver čisti cipele i od toga živi preko trideset godina. Svoje četke, koje je nasledio od dede, i postolje za cipelu, postavio je ispred beogradskog Doma omladine. On kaže da je u Beogradu nekada bilo dvadesetak čistača cipela, a da ih sada ima samo četvoro.

"Ovim poslom se bavio moj deda, pa moj otac, pa sada ja. Moj sin neće, on kaže da je to sramota, bruka. Zaradi se za hleb, kao prosečna plata, sedam, osam hiljada mesečno", kaže Ameti. Usluga čišćenja cipela kod njega košta 70 dinara, a dubokih čizama 100. "Porez i lokaciju plaćam 15 hiljada dinara godišnje, dozvolu za rad, jer ne da ti inspekcija, ni policija, a ni opštinari, došlo je vreme da se sve plaća", kaže Ameti.

Ameti kaže da su njegove mušterije mahom starija gospoda. "Mušterije su sa punim džepom, a ovi sa plitkim džepom gledaju, iako su im cipele prljave. Nemaju pare, trebaće im za kafić. Ranije, dok je bila cela Jugoslavija, najjače lokacije su bile železnička i autobuska stanica. Tamo je uvek bilo mnogo ljudi. Sada je sve slabije i slabije, jedino što je ovde malo prometno. Nemam ja ništa od toga što narod prolazi, meni treba pos’o", kaže on.

Ameti Enver primećuje da je zanimljiviji strancima, nego svojim sugrađanima. "Beograd je ove godine pun stranaca, dolaze većinom Britanci i Nemci. Danas mi je bio jedan Nemac, pa onda jedan Italijan. Razumemo se nekako – ja rukama, oni nogama. Čak su me i slikali danas, njima je to kao interesantno, ja ne znam da li kod njih ima toga, u njihovoj modernizaciji", priča Ameti.

Obućar Ljubiša Vrcelj kaže da je najviše posla prilikom promene sezona, na početku proleća i posle leta. Međutim, i on se žali da njegov zanat izumire. "Moji otac i deda su bili obućari, ja nastavljam tradiciju, a vremena su loša da bi se tradicija nastavila. Kvalitet obuće je bukvalno ispod nule, možda deset odsto onoga što ljudi donesu je kvalitetno, ostalo je pravi škart”, kaže Vrcelj.

Po njegovim rečima, kineske cipele koštaju 500 dinara i na njima nema šta da se popravlja. "Kao i elektronski satovi koji se ne popravljaju. Kineske cipele se nose dva, tri, pet meseci, samo da izdrže sezonu. Ja tu nemam posla, zato mi i propadamo. Ispada da se ovaj zanat ne isplati, ne možeš da zaradiš toliko koliko imaš obaveza prema državi i prema radnji. Ja gledam da sad pređam na neki unosniji posao", kaže Vrcelj.

I Vrcelj i Ameti kažu da ljude procenjuju po obući. "Sećam se da su me devojke gledale prvo i cipele, i uvek sam se trudio da imam kvalitetne cipele. Ljude cenim po cipelema", kaže Vrcelj. "Čovek se 99odsto gleda po obući. Po obući ja prepoznajem kakav je čovek", kaže Ameti.