PREGLED STAMPE

“BlicNews”, 21. Jun

pise: Aleksandar Tijanić

Zašto Vuk, zašto Crna Gora?

Nisam ja obican pesimista. Ma kakvi; ja toliko uživam gledajuci tamnu stranu stvari. Dok sam juce sedeo sa Draškovicem u njegovom budvanskom stanu, sveže dizajniranom sa osam metaka, rekao sam mu da bi mene, ta dva hica - koja su ga okrznula - s obzirom na velicinu moje glave, pogodila direktno medu oci. On se smejao. Danica se smejala. I ja sam se toliko radovao svojoj šali na sopstveni racun. Šta je tu smešno i šta je tu normalno? Ništa! Niceg smešnog u rafalu koji je za samo delic santimetra mogao da usmrti lidera srpske opozicije. Niceg smešnog u faktu da je, posle nekoliko atentata u kojima su ga "izvodaci radova" i narucioci vec videli mrtvog, Vuk iz zagrobnog života ustajao cešce nego biblijski Lazar.

Niceg normalnog, naprotiv, u mojoj potrebi da se hrabrim gledajuci za koliko je milimetara metak prošao kraj Draškovicevog oka. Niceg normalnog u našoj maloj, internoj proslavi bratstva "oroceno živih" što nas, za sada, nisu ubili. Ako abdiciram od uzaludnog pokušaja da ljudima koji žive kao da su živi i kao da je sve normalno - objasnim psihologiju i mentalitet opkoljenih, markiranih i obeleženih - ostaje mi samo da vidim zašto se ovo dogodilo Vuku i zašto baš u Primorju?

Objašnjenje za Vuka staje u jednu recenicu: Draškovic daje vecinu na izborima. Onaj koji ne može da ga dobije za sebe, više voli da ga vidi mrtvog nego u savezu sa onima koji tragaju za vecinom koja se ne da ukrasti. Njegova smrt, posle kamiona sa peskom - marke "masovni ubica" - predstavljala bi pedagošku tragediju za Srbe. Naime, ako ili kad Vuk bude mrtav, takva javna demonstracija demonske moci ima za cilj da medu Srbe poseje takav strah da svako od nas, u svakodnevnom i politickom životu, vodi racuna o strahu i da, pre bilo kakve gradanske akcije, ukalkuliše rizik pogibije.

To je, dakle, poznata formula koju su slicni sistemi i slicni vladari rabili tokom pisane istorije mnogo cešce no što mi mislimo. Iskljucujem mogucnost bilo kakvog scenaristickog, glumljenog napada - kao što tumace neuki, zlobni ili umešani - jer sam svojim ocima video kako je Vuk, više nego ubedljivo, rekonstruisao svoju borbu za život. Uz to, cinjenica da ga je posetila celokupna reprezentacija brdanskog vrha - Milo, Filip, Maraš i krem DB - dovoljno pokazuje stepen njihove uznemirenosti.

Bogami, uznemireni su sa razlogom. Prvo, u ruke im je na volšeban nacin pala vecina clanova sindikata ubica, mada o tome još nema zvanicnih podataka. Neko ce, od uhapšenih da progovori, trgujuci za soptveni život. Njihov identitet je neuporedivo manje zanimljiv od odgovora na dva pitanja: ko je narucilac ubistva Vuka i koliko je drugih ljudskih ciljeva bilo markirano za egzekuciju u ovoj predturistickoj a punoj politickoj sezoni. Spisak je, kako saznajem, imao više od pet imena!?

To što je Vuk živ samo je za odredeno vreme odgodilo necije planove da ubistva, teror, nesigurnost i strah preseli sa domaceg na gostujuci teren. Time se dokazuje neophodnost federalne intervencije na podrucju gde se "situacija otrgla kontroli" i ta intervencija legalisticki zapocinje odmah posle usvajanja strogog antiteroristickog zakona. Ako je ubistvo Žugica, kljucnog Milovog coveka za odbranu, predstavljalo start sezone ubistava, mislim da narucioci nece odustati od plana, da ce aktivirati rezervnu grupu i do kraja leta ostvariti plan od šest krupnih mrtvaca na tlu Brda i Primorja. Formula je jasna: trojica iz Beograda, dvojica iz Podgorica i jedan iz Banjaluke. Možda negde dodaju, ako negde oduzmu.

Milo ima jedan ozbiljan problem. Sve što drži do sebe u Brdima, od maja do oktobra je u bermudama i na plaži. Od ministra do konobara, od policije do privredne elite. Medu njima, postoji snažna autosugestija kako se ništa loše ne može desiti dok šume talasi, njišu se palme ili se peku brancini. Umrecu od smeha. Sistem koji je zaratio sa najopasnijim covekom na svetu misli da ce vecito moci da igra na beogradskom terenu; da ce nekažnjeno moci da pruža azil srpskim medijima, podršku srpskoj opoziciji, sladoled "Otporu", ulaz strancima, prolaz hrvatskim šleperima i odmor posustalim antislobistima.

Sada, pošto u Srbiji Tigar više nema šta da radi - sve je zadavio i pojeo - Brdani ce videti kako izgleda beogradska situacija. Momir koji je do sada samo dublirao gazdu, vraca se u ratnu rezervu, a od ove sedmice licno Sloba preuzima na sebe poentiranje u srpsko-crnogorskom dublu. Bice to gladijatorski mec decenije. Miloševic ce forsirati federalne izbore, jer ga u Srbiji podržava samo 35 procenata Srba (medu njima je 20 odsto Crnogoraca), pa je njegova trenutna izborna baza snažnija u Crnoj Gori. Ali, cela igra je u tome da natera Mila na zabranu federalnih izbora i onda interveniše vojskom ne bi li zaštitio svesne gradane hipnotisane parolom o odbrani Kosova i ovakve Jugoslavije.

To vam je kao puška na zidu u pozorišnom komadu: Vojska je previše dugo na sceni da se ne bi upotrebila pre kraja drame. Sve ostalo - ubistva, lokalni izbori, mediji, blokade - valja da od Mila odbiju njegove najbliže saradnike (što sa ostavkama što sa politickim solo igrama na koje neke ljude nagovara Onaj što se tri puta puzeci vracao Tigru koji ga je tri puta degažirao preko pola terena). Naravno, ja ne mogu da kažem ko je poslao ubice; ali ono što nesumnjivo pogadam, znam kome se zlocin isplati, ko ga eksploatiše! Ova masovna sahrana, planirana u necijem bolesnom mozgu, držala bi tenziju unutar Crne Gore taman dok se ne zakažu federalni izbori. Onda situacija sama radi za sebe. Do tada, valjalo bi dobro protesti Mila i pokazati strancima da on ne kontroliše svoju državu onoliko koliko je izgledalo da to može.

Milo, po ovom planu, mora da padne pre nego se zakažu izbori u Srbiji, za njim Dodik, a onda sledi izborni obracun sa izranjavaljenom i jadnom srpskom opozicijom. Eto, to je program Letnjih igara u Budvi. Znaju se reditelj, cena ulaznice i repertoar. Ima i gledalaca. Oni nece verovati šta ce sve videti. Ja takode ne verujem u sve što naslucujem. Ni njima ni meni, nece pomoci bermude, palme i brancini. Ovo je drugacija, smrtno ozbiljna igra.

“DANAS”, 22. jun

Pise Ivan Torov

Terorizam u glavi

"Da bi neko bio svrstan u teroristu ne mora da izvrsi brutalno nasilje. Vazna je njegova namera". Tako ovih dana zamenik ministra pravde Srbije Zoran Balinovac objasnjava patriotskom novinaru jednog jos patriotskijeg dnevnog lista sustinu "najdemokratskijeg antiteroristickog zakona na svetu". Njime cemo - objasnjavaju njegovi sefovi i "ugledniji" politicari iz krugova vladajuce elite - "zadiviti citav slobodarski svet". Citajuci ove redove najezio sam se kao kad sam svojevremeno prelistavao stranice Solzenjicinovih opisa tehnologije Staljinove "najsrecnije zemlje" i stradanja miliona ljudi u njenim logorima za prevaspitavanje. Pa neko, po svemu, zeli da i od Srbije ucini nesto slicno. Ako je verovati najavama - a vec je njihov propagandni efekat i pre izglasavanja zakona vise nego produktivan - u ovoj zemlji se apsolutno sve sto nije po ukusu rezima moze proglasiti terorizmom. Prema tome, goniti, maltretirati, hapsiti, prevaspitavati, neutralisati i logicno - ukloniti. Kad bi se samo na jednom mestu pokupilo sve sto se od famozne inicijative Direkcije JUL izjavilo i nagovestilo, nama koji se bar po politickim shvatanjima razlikujemo od njih, ce preostati samo da prestanemo da mislimo ili da blagovremeno pripremimo zavezljaj suve hrane pa u sumu ili preko granice, ili da mirno, trpeljivo, kakav je ovaj narod, cekamo da nas savremeni polit-komesari pokupe i posalju tamo gde treba.

Neko ce mi, sasvim izvesno, zameriti da preterujem. Da sam ili podlegao "dobro osmisljenoj agresorskoj kampanji spolja i iznutra", ili, pak, po "instrukcijama i direktivama" iz, znate vec koje centrale, kao los i zao politicar-novinar, svesno proizvodim defetizam, kako bi moji nalogodavci i sponzori kasnije lakse preuzeli stvar u svoje ruke. Nije valjda, reci ce, da ozbiljno mislim kako ovde vladaju samo nasilje i psihoza straha, kako nam sudbinu odredjuju i zivote podredjuju neozbiljni i nekontrolisani politicari na vlasti.

Ma, ne mislim da su oni, bar ne svi, po prirodi takvi, surovi, osvetoljubivi, da mrze sve sto im staje na put, sto im ometa istorijsku misiju da za sva vremena usrece ne samo svoj, vec i sve narode ove planete. Oni su takvi, jer drugaciji i ne mogu i ne smeju biti. Ne mogu zato sto im se vlast osladila, ne smeju, jer bi ispoljavanje i najmanje slabosti, demokraticnosti i popustljivosti znacilo da su spremni da prihvate poraz kao gubitak, a ne, kao sto to vec konstantno cine, u obliku "velicanstvene pobede" i dobitka. Zasto bi pristajali na ulogu zrtve i mucenika ako vec mogu sami sebe, "u ime naroda i kao njegov najzdraviji deo", proglasiti mesijama, oslobodiocima, patriotama, narodnim herojima.

Takvi, u stvari, nemaju izbora. Njima je Srbija, cak mozda i samo neki njeni delovi, jedino podnosljivo utociste. Mrdnu li iz nje, prete im svakojake opasnosti i zamke. Ako nista drugo, bar gubitak prilike da samousrecivanjem, zivotom u blagostanju, unesrecuju svoje podanike.

Da bi se, znaci, tako nesto predupredilo, sta je bolje od antiteroristickog zakona koji ce ih amnestirati od svega, od desetogodisnjeg svekolikog propadanja Srbije, od desetine i stotine nerazjasnjenih ubistava, od gubitka drzavne teritorije. Pride, kad Otpor, opoziciju, "nepristojne" novine, nevladine organizacije, slobodne umetnike, buntovne radnike (ako ih jos ima), njihove sindikate, pa cak i nedisciplinovane vozace, optuze da im je "namera teroristicka", onda je samo stvar tehnike kako ih primorati da postuju red, rad, disciplinu, obnovu i reformu zemlje.

Ako vam je cudno, evo jos jednog citata pomenutog drzavnog cinovnika Balinovca: "Na primer, blokiranje saobracaja kada ugrozava bezbednost gradjana isto tako je terorizam".