Pregled stampe

"Vreme", 15. april 2000. pise: Teofil Pancic

Nuspojave

Smrt u snu

Pinki i stvarni Pekic bili su pripadnici jedne zastrasujuce autenticne, nimalo pozerske “izgubljene generacije”

Ima neceg neprijatno, zazorno simbolicnog u smrti – i u nacinu smrti – Dusana Pekica, mladog glumca-naturscika iz Dragojevicevih Rana (Pinki), necega toliko skliskog, a jakog, da se pristojan covek mora ustrucavati i dvoumiti kako da uopste pridje toj temi. Stvar, naime, prosto ne moze biti osetljivija: Pekic je imao svega devetnaest godina, umro je u Kraljevu, u vojsci, u snu; uzrok smrti nigde nije zvanicno saopsten, mada, kao, “svi znaju” da je u pitanju heroinski – ili kakav vec – overdose. Nemam nikakvih saznanja da li je to tacno, i stoga je tu pricu dopusteno tretirati samo kao urbanu legendu, kao success story bez hepienda, tipican za danasnju Srbiju, kao “zanrovsku doslednost” junaka Rana koji je svoju filmsku egzistenciju “ovaplotio” u zivotu, a bogme i u smrti. Uostalom, “istina” – ona medicinske sorte – covekova je privatna stvar, koju treba stititi od voajera: sta se koga tice od cega neko zivi ili umire?

Smrt jednog decaka koji je mozda mogao da postane veliki glumac – samo da nije ziveo u drzavi prepunjenoj smrcu, bolesnoj od overdosea nistavilom-kao-pogledom-na-svet – nazalost, osim “realisticne” dimenzije jedne privatne/porodicne tragedije dobija i obeshrabrujucu, kolateralnu “mitolosku” ravan; kao da je njena “poruka” da niko Ovde ne moze da se izvuce iz kandzi Programiranog Pada. Pekiceva prica bila je, naime – ili tacnije: mogla je da bude – prica o pozitivnom srpskom snu: prica o tipicnom gradskom decku, ni po cemu unapred “programiranom” za Uspeh, koji se srecnim sticajem okolnosti izvlaci iz anonimnosti i socijalnog beznadja danasnje Srbije, ali koji je takodje voljan i resen da dokaze da je njegovo Isplivavanje vise od slucaja, da slucaja zapravo i nema (sto je, uostalom, uvek blizu istine); Veliki Scenarista – koji ne trpi pogovore – namenio mu je, medjutim, drugu ulogu, onu koja uvredljivo direktno korespondira s njegovim filmskim debijem. Svi ce se sada, naravno, setiti njegovog zavrsnog – posthumnog! – monologa u Ranama, i zaledjujuce recenice: “Sve mi se cini, rodjaci, da sam ipak prosao bolje od vas.” Sve mi se cini, naziruci buduce dane u Srbiji, da se Pekic “na vreme” (mada to nikome nije nikakva uteha) pridruzio Pinkiju u tom tuznom “boljem prolazenju”, jer ima izgleda da proizvodnja ove “robe” (tj. potpomognute smrti) u Srbiji tek eskalira.

Sve sto nam, dakle, preostaje jeste neka kukavna nada u simbolicku – a onda posledicno i cinjenicnu – pobedu Zivota nad Smrcu; cak, u “osvecivanje” nasih mrtvih, svih onih koji su, na ovaj ili onaj nacin, pali zrtvama najgore i najsramotnije decenije u pisanoj srpskoj istoriji, svih mladica koji su poostavljali glave po slavonskim kukuruzistima i kosovskim brdima, svih koji su sacuvali glavu zauvek se oprostivsi s ovom zemljom i rezignirano je prepustivsi Najgorima, i svih onih koji su ubijeni na daljinu, gde je njihova sopstvena ruka bila tek puki izvrsilac presude, nemocna da prestane da sledi nalog Beznadja. A to beznadje nije proizvod Haosa nego Sistema, ono je proizvedeno u laboratorijama njihovih ubica, ideologa i sprovoditelja jednog impresivnog autogenocida, pomora sopstvenog podmlatka za koji nikakav Hag nije nadlezan, i od kojeg ce se u Hag jednog dana bezati kao u neuporedivo manje zlo.

U dokumentarnom filmu Janka Baljka Vidimo se u citulji junaci su bili pravi kriminalci, honorarni saradnici Nomenklature, portparoli vremena u kojem su Najgori Najbolji, nepatvoreni heroji srpskih devedesetih. Malo ko od njih je jos ziv. Dusan Pekic je u Ranama igrao jednog od njih, odigravsi svoju (Pinkijevu) sudbinu do kraja, po pravilima zanata. Morbidna je travestija sudbine da je i svoj stvarni zivot skoncao negde u Pinkijevoj dobi, jedva nesto mladji od vecine onih koji su se prostrli po famoznom “vrucem beogradskom asfaltu” da sa njega vise nikada ne ustanu. Neko ce reci da je to moglo da (mu) se desi bilo gde, da je svet – narocito svet slavnih – prepun onih sto su “ziveli brzo, umrli mladi i postali lepi lesevi”. O, ne, ovo nije nikakva mondena storija o mladim dekadentnim bogatasima koji se “rade” jerbo ne znaju sta ce i kud ce od sebe. Ako je “spolja” nekome i licila na to, Pekiceva prica to ni po cemu nije mogla da bude: Dusan svakako nije imao vilu s bazenom u rezidencijalnoj cetvrti – to je ovde rezervisano za nistarije, manijake, secikese i masovne ubice, a ne za uspesne umetnike – i sve sto je od “bogatstva i slave” i jet-seta osetio bila je – kako svedoci njegov filmski partner Milan Maric “Svaba” – tek povecana paznja devojcica. A ne verujem da je s tim ionako imao nekih problema, i bez naprasne “filmske slave”. Radi se samo o tome – i to je tek ono strasno – da su celuloidni Pinki i stvarni Pekic bili pripadnici jedne zastrasujuce autenticne, nimalo pozerske “izgubljene generacije” (u kojoj je iscilela svaka konvencionalna “romantika luzerstva” na koju su se lepili “boemski” tipovi iz srecnijih vremena), narastaja zlikovacki zrtvovanog ostvarenju bolesnih nadriutopija jednog tesko obolelog drustva vodjenog od strane Kleptokratije u poredjenju s kojom sicilijanska mafija izgleda kao Udruzenje katolickih usedelica Virgo intacta.

Milan Maric “Svaba” ispravno je shvatio ulogu i znacenje sopstvenog i Pekicevog lika, rekavsi da su to momci “rodjeni (i odrasli) na pogresnom mestu u pogresno vreme”. Ali, ladies and gentlemen, nije li to, dakle, bas ovo mesto i bas ovo vreme u kojem se odvijaju – ili skoncavaju – njihovi zivoti? Postoji li nekakav “opozicioni” politicki program, postoji li nekakva novinarska “ostra kriticka rec” (koju srpski novinari placaju zadriglim samozadovoljnim ficfiricima, Gazdinim kicosima i ostalim upropastiteljima nasih zivota po najvisoj tarifi na kleptokratskom i maroderskom taksimetru), postoji li nekakva “naucna akribija” koja ispisuje strasniju optuznicu od ove jednostavne, rezignirane dijagnoze mesta i vremena na kojima Unapred Izgubljeni treba da se izbore za svoju sansu, za goli zivot, pa onda mozda – ako ne trazimo previse, gospodaru! – i za nekakvo suvislo postojanje, dostojno civilizovanih dvonozaca danasnjeg vremena?

Razume se, Banalnim Umovima treba objasniti, pa i nacrtati, da niko ovde nista ne “politizuje” oko tragicne smrti jednog decka koji je mozda mogao da od svog zivota napravi The Big Thing. Radi se o tome da je smrt “ovde i danas” politicka po sebi, da se ovde vec desetak godina samo izuzetno, necijom greskom ili nemarnoscu, umire prirodno, u krevetu, od bolesti i starosti. Srpska smrt (kao masovna pojava), taj originalni patent Nomenklature, uvek je ovaplocenje uzasa zivota, (pogresno) razresenje jednog nepodnosljivog stanja. Zato je Pinkijeva smrt, koju je Pekic nazalost sledio, sve samo ne benigna metafora: ona je istina Srbije devedesetih, istina koja ce trajati (barem) onoliko koliko bude trajao i poredak koji je onomad – masovno izvikan – ustao protiv svetinje Zivota.