Jurica Pavičić: "U Jasenovcu smo odgledali prvi čin ovogodišnjeg paraistorijskog spektakla"

Pokušajte zamisliti sledeću situaciju.

Novembar je mesec, čitava Hrvatska se seća vukovarskih žrtava. Na TV Dnevniku emituju se prilozi koji počinju crno-belim džinglom koji prati sumorni muzički adađo. U Vukovaru se priprema povorka sećanja. Ali, premijer Zoran Milanović i vrh vlasti SDP-a ne dolaze u Vukovar na dan sećanja.

Umesto toga, premijer tri dana ranije odlazi u Vukovar nenajavljeno, obilazi memorijalno groblje i Ovčaru, upiše u knjigu utisaka nekoliko tronutih rečenica. Potom fotostrip o svom posjetu i tekst iz knjige objavljuje medijima, pa se vrati u Zagreb.

Da je Zoran Milanović – ili bilo koji “levi” predsednik ili premijer – napravio tako nešto, Hrvatska bi ga – da se ne lažemo – rastrgala, piše Jurica Pavičić za Slobodnu Dalmaciju . Portali bi bili puni tekstova o kolaboracionistima i izdajničkoj vlasti, govorilo bi se opet o izjednačavanju agresora i žrtve, Karamarko bi izjavio da je to nastavak rashrvaćivanja, a liberalni mediji povlačili bi po tlu premijera kukavicu koji se nije usudio izaći pred sebi nesklonu svetinu od koje bi mogao fasovati zvižduke i poniženje.

Strah od zvižduka

Novopečena hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović, međutim, napravila je ovih dana nešto potpuno istovetno gornjem, fikcionalnom scenariju.

Na dan kad se Hrvatska seća mesta najgoreg političkog zločina na svojoj teritoriji – logora Jasenovac – hrvatska predsednica nije se pojavila. Izbegla je službeni memorijalni datum i poslala na dan komemoracije kao izaslanika večno politički zbunjenog Branka Lustiga.

Umesto toga, Kolinda Grabar-Kitarović Jasenovac je posetila sama, dva dana ranije, upisala se u knjigu utisaka i o tome javnost upoznala preko fotostripa koji je objavio njen PR ured.

Ovaj put, međutim, skandal je izostao.

Osim nekoliko kolumnističkih zabadala, predsedničin izostanak sa komemorativnog protokola svi su uzeli zdravo za gotovo, jer se u Hrvatskoj – kako već znamo – nikad ne mere istim metrom žrtve koje su “mi”, te žrtve koje su “oni”.

Lično, ne mislim da je nova predsednica Republike markirala proboj ustaškog logora zato što bi bila ustašonostalgičar ili zato što prema žrtvama NDH ne bi imala stvarno saučešće. Premda nisam politički “fan” nove predsednice, ne mislim da ona deli onu vrstu tupe moralne bezobzirnosti kakva karakteriše “ZDS” navijače, kao i lep deo hrvatskog sveštenstva.

Razlog zašto Kolinda Grabar-Kitarović nije došla na komemoraciju jasenovačkog proboja manje je ideološke, a čini mi se više komunikacijske prirode.

U trenutku dok živi svoj medeni mesec pučke popularnosti, Kolinda Grabar znala je da bi se na komemoraciji uz Kameni cvet prvi put suočila s masovnim skupom ljudi koji je ne vole.

Prvi bi se put na jednom komemorativnom skupu suočila s masom koja bi prema njenoj stranci i ideologiji imala averziju, te koja bi joj zviždala.

Celogodišnja pantljičara

Ukratko, Kolinda Grabar-Kitarović bi se prvi put suočila sa situacijom koja je Milanovića, Josipovića i Leku pratila pune tri godine, od Vukovara do Knina, i od Pliberka do Škabrnje: da se na mestima stratišta svetina okreće protiv njih, te mesto stratišta tretira kao oruđe političke ucene.

Milanović i Leko stoga novoj predsednici mogu slobodno reći – dobro došla u klub. Sad znaš kako je nama. S tom razlikom da mi – mogli bi reći – nismo podvili rep kao ti. A ovo što se ove nedelje dogodilo u Jasenovcu, samo je početak pantljičare koja nas čeka tokom cele ove kalendarske godine. Ova godina, naime, istovremeno je i (pred)izborna godina, ali i godina niza istorijskih komemoracija koje su se, eto, baš “zgodno” posložile.

Početkom maja čeka nas 70. godišnjica sloma fašizma i oslobođenja zapadnih delova Hrvatske, uključujući Zagreb, Rijeku i Istru. U isto vreme, dakako, pada 70 godina od bleiburških zbivanja.

Potom u junu sledi 25 godina konstituisanja prvog postkomunističkog sabora. Pa dvadeset godina Oluje, gde dve grane vlasti već pripremaju odvojene militarističke terevenke u Kninu i Zagrebu.

Sledi zatim 300. godišnjica sinjske bitke, bitke koja će se očigledno ovog avgusta voditi drugi put. Vlada se za nju naoružala novim muzejom i kulturnim investicijama, HDZ duplom alkom, a čovek se sad već cepa od smeha kad čita nadristorijske mistifikacije poput one da je Kamičak opsedalo Osmanlija onoliko koliko ih ne bi stalo na Nou Kamp.

Dodate li tome tradicionalni jesenski “event” u Vukovaru, čeka nas, ukratko, krasna paraistorijska sezona jubileja.

Jubileja koji se dele na one koje će pseudolevica prirediti da nasapunja dasku pseudodesnici, te one – brojnije – koji služe oprečnoj funkciji.

Za razliku od svog prethodnika, Kolinda Grabar dala je do znanja da “njihove” datume namerava izbegavati, što znači da će se hrvatska komemorativna kultura i formalno raspasti na dve – “našu” i “njihovu”.

‘Žvakanje’ zla

Tako će 2015. godina dovesti do metastazirajućeg vrhunca onu dvoličnu i bezosećajnu kulturu samoviktimiziranja koja je inače karakteristična za hrvatsko, no u istoj meri i za ostala ex-Yu društva. Jedan aspekt te kulture samoviktimiziranja je onaj o kojem je pre nekoliko godina precizno i umesno govorio dubrovački biskup Mate Uzinić.

U Hrvatskoj (i ne samo u Hrvatskoj) prema žrtvama postoji pijetet samo ako su “naše”. “Njihove” žrtve se ili ignorišu, ili minimiziraju, ili se, u gorem slučaju, blate da bi se zločin opravdao. Takvo “žvakanje” zla da bude mekše dirljivo ujedinjuje i Glas Koncila i bivšu Udbu, i deo braniteljskih udruženja i deo antifašističkih boraca, i stožeraše iz Savske, i dalmatinsko sveštenstvo, i Milorada Dodika.

No, u toj kulturi samoviktimiziranja postoji i drugi krak, meni još odbojniji, a to je korišćenje “naših” žrtava za dnevnopolitičku moralnu ucenu. Srpska je politika do 90-ih to radila s Jasenovcem. Bošnjački medijski i politički mejnstrim radi to uveliko od svršetka rata.

Što se hrvatske pseudodesnice tiče, pak, ona je tu tehnologiju doktorirala. Pogotovo kad nije na vlasti, ona kulturu samoviktimizacije već četvrt veka učinkovito koristi kao oruđe blaćenje protivnika, licitiranja patriotizmom, te kao oruđe za postizanje politički prizemnih ciljeva, bili to vanredni izbori, rezanje manjinskih prava (poput vukovarskih tabli), uticaj na sudstvo ili veće penzije.

Reč je o manipulaciji komemorativnom kulturom u kojoj se HDZ veličanstveno izveštio. No, ta se batina koji put može okrenuti i protiv tebe. Kolinda Grabar-Kitarović očigledno je osetila da bi se u Jasenovcu moglo dogoditi upravo to. Zbog toga je – poput Grunfa iz “Alan Forda” – zaključila da je časno povlačenje polovina pobede.

Tako smo, uz Bogdanovićev cvet, odgledali prvi čin ovogodišnjeg celogodišnjeg paraistorijskog spektakla. Naši spomenici protiv vaših. Naše žrtve protiv vaših – i tako celu sezonu, kao “Igra prestola”: samo uzmite kokice i gledajte.

A gde je tu – možete pitati – ono čemu bi komemoriranja trebala služiti? Gde je preispitivanje savesti, skrušenost, saučešće? Gde je samorefleksija? Gde je ono “da se više ne ponovi”? Mora da se šališ, reći ćete. Pa kad bi komemoracije tome služile, ne bi ih ni održavali, piše Jurica Pavičić za Slobodnu Dalmaciju.