Kako sam pucao na Sarajevo

Povodom premijere filma "Gorčilo" glumac i profesor, jedan od najvećih dramskih pedagoga na Balkanu, proveo je dva dana u Beogradu i tokom dva popodneva sa Brankom Rosićem za magazin Nedeljnik prisetio se ratnih i izbegličkih dana, naših predrasuda i zabluda, anegdota iz Ateljea 212, Žarka Lauševića i Vladimira Jevtovića, ali i utakmice koju je Partizan odigrao sa Mančester junajtedom...

"Svi ti veliki zamasi politički, verski, nacionalni... Sve to je obično falš. Posledica je i intelektualne pretencioznosti, jer intelektualci stvaraju ceo svet iz početka. I imaju poštovanje prema sebi. Pa vidite oba Kovačevića, i Duško i Siniša, imali su pretenziju da budu srpski "Haveli". Siniša je zadrtiji, a Duško umereniji nacionalista. A koje su naciji Topalovići? Koje su nacije ovi iz filma "Ko to tamo peva"...? Ti likovi nisu obeleženi nacijom. To je obeleženo čovekom i zato prolaze kod svih ljudi. A kod ovih nema priče a da se ne spomene naš, srpski narod, patnja, naša sudbina... I kandiduju se za vođu a njihov je sabrat po peru napisao "Vođu". A oni bi bili iste te vođe. Slepi i zaslepili bi druge da idu za njima. Mi glumci smo nešto drugo. Nepretenciozni smo da se nametnemo kao vođe. Kao što te pretenzije imaju reditelji, pesnici, pisci, sveštenici...

Zašto su naši intelektualci bili retrogradni pa ih je tamo s početkom raspada Jugoslavije zanimala nacija a ne ulazak u EU?

Zato što su iz opanaka ušli u cipele. Obrazovani divljaci. To je najgore. Ne mislim ništa ružno o seljacima, ali mislim o seljaku-intelektualcu. Pamtim kada je u mojoj rodnoj kući postavljan drveni pod. To je jedna svest, potreba, od sebe i od sveta, prirode, sasvim svedena na najminimalnije potrebe. Ali, bilo je onih koji su tada govorili: "Šta će mi drveni pod? Pa moji su hiljadama godina živeli na zemljanim podovima sa otvorenim krovom i tako sušili meso. To ima svoje tehnološke prednosti. Šta će meni drveni pod? Šta će mi plafon i kako ću da sušim meso? Pedesetih godina ja sam bio svedok kad je otac strugao sa stričevima i pravili su sve to. I sada isti ti ljudi postaju evropejci a ovi drugi mrze Ameriku koja tobože nema istoriju a mi je imamo. Koju istoriju? Koju istoriju su imali ti seljaci kod Nikšića, Trebinja, u centralnoj Bosni koji su živeli tako hiljadu godina. I odjednom došla struja, voda, asfalt, automobili, i oni su izdali sve svoje zbog toga. Sad se vraćaju u prošlost, u svoje ruralno, fundamentalno, primitivno... I onda nastaje zbrka, a ovi najobrazovaniji imaju najviše načina da to formulišu, racionalizuju i spakuju i sebi i drugima. Često sam imao slučaj sa jako pametnim ali netalentovanim studentima glume i video kako oni znaju da upakuju svoju nemoć i da objasne zašto to sve tako biva. Kažu: "A zašto je ovaj koji je toliko manje inteligentan od mene sjajan glumac? Zato što se uvlači, a ja se nisam promenio od kad sam se upisao na Akademiju". Pa čoveče, šta si radio ako se nisi promenio? Upisao si fakultet da se promeniš. Ali to pakovanje izgleda fantastično i dobro mu dođe.

U doba Jugoslavije osećali smo nadmoć u odnosu na istočnoevropski lager a onda nas kulturne i intelektualne elite nisu odvele tamo gde je ceo taj Istok pohrlio, nego unazad?

Nedavno sam imao prepisku sa rođakom iz Norveške. Počinje njegovo pismo sa "Pomoz Bog strikane". Mislim se, kakva Norveška i kakav "pomoz Bog". On je tamo godinama i osnovali su društvo za zaštitu srpskog jezika i kulture. Odgovorim mu: "Pa ne misliš da ćete ga vi braniti tamo u Norveškoj, uostalom šta ti znaš šta je srpska kultura"?

Kaže mi rođak da su ih Norvežani svesrdno podržali. Kažem mu: "Pa naravno da su vas podržali. Hoće da vas skupe i da vas imaju pod kontrolom, jer vi ste za njih ista potencijalna teroristička opasnost kao ekstremni muslimani". Ozlojeđeni, izgubili rat, nikako da se uklope u tu kulturu. Šta god im daš, oni hoće svoje, pa svoje.

Kažem mu: "Je l' imaš posao? Radi ga. Decu napravi da budu Norvežani". Ali ta deca su već sad Norvežani i sretni su zbog toga. Ti zamišljaš da su oni nesretni zbog toga, ali nisu uopšte. Što bi bili. Žive u kulturi, standardu i sad treba da kukaju za zemljanim podom.

Da li ste maštali da igrate napolju, da li ste intenzivnije maštali o odlasku u inostranstvu tokom rata u Bosni?

Mi glumci smo vezani za jezik. Konkurisali smo, mislim na moju porodicu, 1992. ili 1993. u kanadskoj ambasadi. Hteli smo da budemo primljeni kao izbeglice, ali bio sam iskren. Napisao sam da sam profesor, član Ateljea 212, da mi žena radi a sin studira. Odgovorili su da je sve to u redu, da nas primaju, ali ne mogu da nas prihvate kao izbeglice i džabe već da uplatimo nekoliko hiljada dolara i dođemo standardno. A mi tada nismo imali u džepu više od dvadeset dolara i odustali smo.

Među njima i oni koje ste najviše glumili - poštari.

Zanimljivo da je čovek koji me je mobilisao, tačnije jedan od te trojice, bio poštanski službenik, koji me je molio da ga uzmem uza se da me voda po Grbavici jer odlično poznaje teren. Da mi bude, kao Vladimiru Nazoru u partizanima - vodič. Kada je došao da me mobiliše, izgledao mi je kao crni đavo. Ali on to nije bio, već običan poštanski službenik nateran u sve to. Mali bezazleni čovek, ja sam takve često igrao u filmu i na televiziji. Najčešće su se zvali Milan, Milanko ili su imali neko slično umiljato ime. Obični mali ljudi običnih zanimanja.

Ali ima i druga strana. Dragoš Kalajić je imao jednu svoju rečenicu u reportaži kada je opisivao idealnog srpskog borca. On ga vidi iz svoje donje vizure, fašističke, i opisuje njegova široka ramena, prsa, kovrdžavu kosu... Kaže Kalajić za ovog idealnog srpskog borca: "Njega je ovaj rat spasio banalnosti molerske profesije".

Eto, u mnogim sudbinama je i to. Rat koji nekog spasava njegove banalnosti i koji odlučuje o životu i smrti. Dobijaju božanske prerogative. Ne može se o ljudima suditi generalno, već samo lično.

A veliki šekspirolog Nikola Koljević je bio sa one strane brda, sa srpskim snagama i kao ministar u Vladi Republike Srpske...

Veliki šekspirolog koji Šekspira nije umeo da pročita. Nije umeo da pročita: "Sad kad tražiš svoju funtu mesa i insistiraš na tome. To ti naš zakon omogućava. I mi ti naređujemo da je uzmeš, ali nigde u ugovoru ne stoji da smeš zbog toga proliti i jednu kap krvi. Proliješ li je - visićeš".

Drugim rečima, Srbine, Hrvatu, Muslimanu, imaš pravo na svoj deo Bosne, na svoju funtu mesa Bosne, uzmi je, naređujem ti, Koljeviću, da je uzmeš, ali proliješ li jednu kap krvi, visićeš. To je najgora dilema pred koju stave Šekspirovog Šajloka. Insistirao si, uzmi. Ko što mi je jedan prijatelj rekao - sve može, razmena naroda, humano preseljenje, ali po koju cenu. Neka pitaju Indiju i Pakistan - dva miliona izgubljenih života. Oni dva miliona mi 200.000. Nijedna ideja, vera, nacija ne vredi jedne dečje suze, što bi rekao Dostojevski. To Koljević nije znao da pročita.

Dakle vaše različito tumačenje Šekspira u skloništu, pre mobilisanja, i Nikole Kojlevića, u miru velikog šekspirologa...

Ko zna šta je on čitao u Šekspiru. Možda je prebrojavao stihove. Ja sam Koljevića doveo na fakultet u Sarajevu. Doktorirao je u Americi. Delovao je kao divan čovek.

Sećam se, moj sin Marko i ja u Neumu na letovanju osamdesetih. Imali smo tamo prikolicu i boravili celo leto. Jednom prilikom, idemo stazom, na jednom mestu uzak trotoar i neki čovek i žena se spustiše dole da bi nas propustili. Pogledam na dole kad ono Nikola Koljević. Pitam ga: "Profesore, kako ste? Da li ste u hoteu"? A on mi odgovori: "Ma ne, otkud profesoru u penziji pare za hotel. Tu smo kod prijatelja". Rastanemo se i kažem Marku: "J.... ti zemlju kad profesor univerziteta ne može sebi i ženi platiti hotel na nekoliko dana". Posle par godina Nikola Koljević je postao čovek koga sam tokom rata u Bosni zamolio da me pusti da odem iz Sarajeva u Beograd, a on me grubo primio.

O ratu u Bosni, svbim akterima, izbegličkog statusu u Beogradu devedesetih, ali i tregadiji Žarka Lauševića, svim ostalim glumcima u Srbiji pročitajte u Nedeljniku.