Zločinci nemaju spokojan san

Posle više od dve decenije slučaj Štrpci, otmica i ubistvo 20 putnika iz voza na pruzi Beograd – Bar, na putu je da konačno dobije sudski epilog. Po nalogu Tužilaštva za ratne zločine u petak je u Srbiji uhapšeno pet osumnjičenih, dok je po nalogu Tužilaštva BiH privedeno još deset, a slučaj nije završen. Hapšenje u slučaju Štrpci skrenulo je pažnju javnosti na osnovni posao Tužilaštva, pa je i prvo pitanje Novog magazina za tužioca Vladimira Vukčevića zašto je istraga toliko dugo trajala i kakve su to opstrukcije koje je već pominjao?

“Istraga je dugo trajala zato što su, očigledno, odmah nakon izvršenog zločina počele opstrukcije. U radu na ovom predmetu mi smo ih zapazili, ali nismo našu energiju trošili u tom pravcu, mada to treba da se istraži”, kaže Vukčević: “Kao što znate, mi smo nadležni za ratne zločine i istraživali smo sam zločin, ali primetili smo opstrukcije i lično sam bio začuđen do kog nivoa idu.

Otuda i sumnje u državni zločin, ako se takva kvalifikacija može izreći?

Nije slučajno što se to kolokvijalno naziva državni zločin. Osamnaest otetih su bili građani SRJ bošnjačke nacionalnosti, jedan penzionisani oficir iz Rijeke, jedini koji se pobunio i pitao otmičare zašto odvode te ljude, pa su i njega odveli. I jedan neidentifikovani putnik, Arapin, po svoj prilici i on musliman.

Sećam se da je još Milošević, kad je primio porodice žrtava, rekao kako će prevrnuti nebo i zemlju da nađe krivce.

Govorite o policiji ili...?

Mogu da kažem da je mnogo bilo i određene inercije pravosudnih organa. Predmet je procesuiralo prvo tužilaštvo opšte nadležnosti, Okružno tužilaštvo u Beogradu je to radilo na jedan, rekao bih, nedozvoljiv način. Onda smo ga mi preuzeli i sticajem okolnosti i ovde je taj predmet rađen u početku na način na koji se inače ne radi. Lično sam se interesovao šta je sa predmetom i ustanovio ovo što vam govorim. Tada je intenziviran rad, a to koincidira sa početkom tužilačke istrage i saradnjom sa Tužilaštvom Bosne i Hercegovine.

Na koji način?

Posle sastanka sa glavnim tužiocem BiH Goranom Salihovićem, koji je preduzimljiv čovek, formirali smo zajednički tim, odredili nosioce posla u Srbiji i Bosni, pripadnike MUP-a tamo i ovde. Ovde sam ja tražio da se promeni kompletna ekipa policije koja je radila na ovom predmetu, jer sam zapazio opstrukcije kod policije i odliv informacija prema ljudima koji nama mogu biti interesantni.

Nakon toga zaista krupnim koracima idemo napred, rasvetljavamo stvari, što nije bilo lako jer koje nam je dokazno sredstvo ostalo? Uglavnom svedoci, a do njih je teško doći. Nalaze se u okruženju takozvanih patriota i svako ko progovori izložen je velikoj opasnosti, do likvidacije. Ne mogu da ulazim u detalje, bilo je vrlo dramatičnih momenata. „Udarili smo u zmijsko gnezdo”, kako kaže moj uvaženi kolega iz Tužilaštva BiH Goran Salihović. Osumnjičeni su u međuvremenu postali moćni biznismeni, neki su bili na položajima koji su im, naizgled, obećavali imunitet i zaštitu od krivičnog progona. I moram još nešto da kažem što govori o obimu posla – tražeći žrtve, prekopali smo hektare i hektare zemlje uz Drinu. Znate li koliko je posečeno šume? Ipak, niste tako našli žrtve?

Nismo, ali je pre nekoliko godina bio remont hidroelektrane na Perućcu i spušten je nivo vode na 18 metara od redovnog i to je iskorišćeno za pretraživanje dna perućkog jezera. To je izazvalo veliko interesovanje, posle dan-dva zvao me je Kacin iz Brisela i tražio da intervenišem kako znam da se ne pušta voda u HE i da se dalje istraži dno. Nastala je velika napetost, optuženi smo čak da ugrožavamo energetski sistem Srbije i Crne Gore, ali intervenisao sam kod premijera Cvetkovića posredstvom pok. Mikija Rakića i dobijeno je još nekoliko dana.

Tada smo pronašali posmrtne ostatke tri žrtve.

Računate na saradnju ljudi koji su učestvovali u tom strašnom zločinu. Da li je protok od dve decenije doprineo tome da progovore ili je nešto drugo u pitanju?

Ne, nije protok vremena; ne bi oni nikada progovorili. U pitanju je naš odnos prema svedocima.

Ima li pisanih tragova o zločinu?

Na suđenju Nebojši Ranisavljeviću u Bijelom Polju, koji je jedini pravnosnažno osuđen za ovaj zločin, na videlo je izašao dokument ŽTP Beograd da su tadašnji visoki državni funkcioneri bili upoznati sa mogućnošću da se dogodi otmica putnika iz voza.

Za upozorenje železnice da se nešto sprema zna se odavno, ali ne mogu vam odgovoriti na pitanje o eventualnim dokumentima, samo da se sve uklopilo. Napravili smo celovitu sliku i došli do stupnja opravdane sumnje.

Ima li kajanja i olakšanja među saslušanima?

Meni je sve to zaličilo na ispovesti. Doduše, ja sam dobijao transkripte saslušanja i čitao ih, pa onda pitao kolege zamenike, ali i iz transkripta se to vidi; sve je pokuljalo iz njih, sa fotografskom preciznošću su opisivali sam događaj.

Možete li nam neki detalj reći bez ugrožavanja procesa?

Vrlo je upečatljivo sećanje na jednog od otetih, vrlo visokog, elegantno obučenog čoveka koga pamte posebno po dostojanstvenom držanju. Verovali su da je bio čovek na nekakvom položaju, dali su opis njegove torbe, kaiša, detalje koji su irelevantni, ali su zapamtili njegov lik, ponašanje i reakciju kad počinju da ga tuku. Na određen način to je fascinantno, ali ne mogu vam otkriti više detalja.

Ipak, to me podseća na jedan drugi predmet u kojem se opisuje egzekucija nad jednim čovekom – obaraju ga, egzekutor mu seda na grudi i nožem vadi jedno oko, pa drugo i onda ga prekolje. Žrtva za to vreme nije pustila ni glasa, ni reč, ni krik, ništa. To su fascinantne stvari i kad čitate.

Kakvu poruku šalje hapšenje za Štrpce 22 godine od zločina?

Ovo je dokaz svima koji su izvršili nedela da ne mogu spokojno da spavaju; nema posle nečeg takvog spokojnog sna. Na njihovu žalost, ova nedela ne zastarevaju.

A poruka građanima? Da svakodnevno prolazimo pored ljudi koji su činili zlodela, a slobodni su?

Vi ne znate odgovor, ja ga znam – prolazimo.

Hoće li ovaj slučaj otvoriti i druge, pa i pitanje učešća države Srbije?

U pitanju su zločini Vojske Republike Srpske. Istraga je započeta.

Prema dostupnim podacima još 1994. protiv Milana Lukića policija je preduzela predistražne radnje u slučaju Štrpci. Da li je opstrukcija tada počela?

Teško je to reći. U to vreme moja ekipa i ja radili smo obračune bandi na beogradskom asfaltu, ubistva koja su bila svakodnevna. Znate, početkom devedesetih nisam ni verovao da ću doći u dodir sa ratnim zločinima, bilo je nezamislivo da će biti rata u Jugoslaviji. Da vam kažem, na Pravnom fakultetu je preskakan taj deo međunarodnog humanitarnog prava; ja sam pratio zato što me je lično interesovalo, ali nisam verovao da ćemo mi doći u sličnu situaciju.

U BiH je uhapšen komandant Višegradske brigade Voske Republike Srpske Luka Dragićević. Znači li to da ovaj predmet vodi do samog Mladića?

Apsolutno može da vodi prema višim nivoima komande, kao i Sjeverin.

Naglasili ste saradnju sa Tužilaštvom BiH. Koliko je ovaj slučaj značajan u pogledu regionalne saradnje? I uključuje li ona i Srpsku?

Reći ću samo da su osumnjičeni uhapšeni u Republici Srpskoj.

Inače, ovaj predmet je dokaz da se bez saradnje u regionu ništa ne može uraditi. Nedavno smo na Paliću obeležili deset godina saradnje sa tužilaštvima u regionu, početak „Palićkog procesa”; to je veliki uspeh Beograda, Zagreba i Sarajeva, iako su neki želeli da umanje značaj ove saradnje. Na skupu na Paliću kolega Novosel iz Državnog odvjetništva Republike Hrvatske je podsetio na početak pre deset godina kad smo se, takođe na Paliću, gledali maltene preko mušica, iz rovova. Odao je priznanje svom tadašnjem šefu Mladenu Bajiću i meni, profesionalno i moralno. Ali, da vam kažem, deset godina izvršna vlast teži da relativizuje naša postignuća, optuži nas da više gonimo optužene za druge žrtve nego za srpske. Pa, evo i sada imamo prave fašističke napade, jer šta je drugo nego fašizam deliti žrtve i krivce prema nacionalnosti? Svima je jasno da tužilaštvo nikada nije bilo omiljeno, ali iznenađuju napadi sa nekih ključnih pozicija.

To je ono što ne valja, nije dobro za državu, problem je taj povratak u mrak. Nemojte zaboraviti da sam ja bio u ekipi koja je završila najvažniji deo posla za državu, saradnju sa Haškim tribunalom, hapšenje preostalih haških optuženika, dobio sam i Sretenjski orden prvog reda, na šta sam veoma ponosan. Ali, šta mogu ja koji sam hapsio Mladića da očekujem od ljudi kojima je najsrećniji dan u životu onaj kada su jeli čokoladu s njim?

Nekako se i promena zakona o tužilaštvima uklopila u osporavanja. Na čelu Tužilaštva ste 11 godina, zašto vam nije produžen mandat do kraja naredne godine, kad inače ističe?

Nije to pitanje za mene. Na čelu Tužilaštva sam od jula 2003, a ovaj mandat mi traje do kraja 2015, kao i državnoj tužiteljki Zagorki Dolovac i tužiocu za organizovani kriminal Miljku Radisavljeviću. U isto vreme smo birani, ali ja moram u penziju zato što je promenjen zakon. Za samo četiri dana pokrenute su izmene po hitnom postupku, uz podršku Državnog veća tužilaca; autor izmena je Ministarstvo pravde i za samo četiri dana zakon je izglasan i onemogućio je produženje mog angažovanja. Kod Ustavnog suda, recimo, ne samo predsedniku, već i sudijama koji rade na značajnim predmetima, mandat se odobrava do kraja.

Praktično, ovo je leks specijalis za vas?

Da, leks specijalis Vukčević. Nije to tako često.

Može li se dogoditi da vas ostave do kraja mandata?
Moglo bi isto onoliko brzo koliko je brzo odlučeno da ne može. Meni lično je žao jer smo na pragu da privedemo kraju nekoliko značajnih predmeta. Mi smo u isto vreme pokrenuli četiri predmeta i to se čulo. Promena zakona i napadi na Tužilaštvo i mene koincidiraju sa intenzivnim radom na ovim predmetima. Zakon je zakon i ja ću ostati dosledan sebi i poštovaću ga.

Šta vam je tokom ovih godina bilo najteže?

Ne mogu tako da izdvojim, jer ovde svaki dan nosi težinu. Pomenuo sam dva-tri slučaja i uhvatili ste se za stomak, a tih slučajeva ovde ima mnogo. Recimo, još jedan od opisivanih detalja: jedan od osumnjičenih za Štrpce naređivao je ženama da skaču u Drinu u januaru. Jedna žena je držala dete u naručju, skočila je sa bebom kad je naredio: “Skači!” Strahota je taj opis kako su pale ona i beba, a moji zamenici i ja svakog dana tako nešto čujemo. Ne mogu da izdvojim nešto što je najstrašnije.

Sticajem okolnosti, a to me je i preporučilo da budem tužilac za ratne zločine, ja sam radio predmet „Sjeverin”, prvo ozbiljno suđenje za ratne zločine u Srbiji. Drago mi je što sam tako počeo karijeru i što ću nakon izmena zakona o javnim tužilaštvima, kojim mi je to onemogućeno, moći da završim mandat, da predmetom Štrpci krunišem rad, mada se nadam da ću završiti još neke predmete. Koliko su delotvorna suđenja za ratne zločine?

Odgovoriću ovako: bio sam svojevremeno u Budimpešti u slučaju Šandor Kepiro. Znate li s kojim je interesovanjem posmatrao mene, tužioca Srbije koji sam sedeo pored mađarskog kolege? Moja pojava ga je mnogo više uznemirila.

Imao sam i zadovoljstvo da u Nirnbergu držim jedno predavanje u samoj sudnici gde je suđeno nacističkim glavešinama. Rekonstruisano je do detalja, s tim što su na optuženičkoj klupi bile fotografije Geringa, Ribentropa, Jodla, svih tih glavešina kojima se sudilo. I znate šta sam zapazio? Gledali su u sudsko veće i po izrazima njihovih lica vidi se da su bili prilično uznemireni, svesni da im se sudi. To me je impresioniralo i pomislio sam: "Bože, što nisu onaj naš putujući cirkus pred raspad Jugoslavije doveli u ovu sudnicu da vide kako se ponašaju ljudi koji su imali više vlasti i moći kad im dođe sudnji čas, kako zabrinuto gledaju?”