Šta je ostalo od Berlinskog zida?

Pre četvrt veka, 9. novembra 1989, pao je Berlinski zid. Narednih nedelja i meseci komunistički režimi u istočnoevropskim državama urušili su se kao kula od karata, 1990. godine raspušteni su Varšavski pakt i Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, Nemačka se ujedinila, a krajem 1991. raspušten je Sovjetski Savez. Bio je to kraj epohe hladnog rata i, kako se tada verovalo, Evropa je postala cela i slobodna, a SAD su povele svet ka „kraju istorije” i milenijumu ljudskih prava, demokratije i slobodnog tržišta. Jedino što je pomutilo slavlje bio je krvavi pad režima Nikolaja Čaušeskua u Rumuniji i još krvaviji raspad Jugoslavije, dve zemlje koje su se dotle izdvajale u svetu socijalizma. Prva svojom spoljnom politikom koja često nije sledila blokovska pravila, a druga svojim samosvojnim modelom socijalizma koji je šezdesetih inspirisao evropsku levicu, a sedamdesetih čitav svet u razvoju.

Dvadeset pet godina kasnije, Evropska zajednica je postala Evropska unija, broj njenih članica je porastao sa 16 na 28, ali evropska integracija posle 2005. ide iz krize u krizu, ekonomski jaz između severa i juga EU nikada nije bio veći, a njena vrata su čvrsto zatvorena za nove članice. Posle 2008. godine malo je onih koji veruju da je istorija došla do svog kraja i da svetu predstoji „novo američko stoleće”, a čak i vodeći američki stručnjaci misle „da se bogatstvo i moć sele sa severa na jug i sa zapada na istok” i da „svet više neće biti samo manje američki nego i manje liberalan”. Ujedinjena Nemačka je jača nego ikada, ali je i dalje čvrsto integrisana u NATO-u, za razliku od postsovjetske Rusije, koja je postala snažna kapitalistička zemlja i želi da obuzda NATO i vrati ono što je izgubila raspadom SSSR-a. Veću ulogu na svetskoj sceni žele i Indija, Brazil, Južna Afrika, Turska i druge zemlje u usponu. SAD, međutim, strahuju samo od jedne među njima, Kine, koja bi mogla uskoro da ih zameni na poziciji vodeće svetske privrede.

Gde se, četvrt veka posle pada Berlinskog zida, nalaze Balkan i Srbija? Jugoslavija je bila prva država koja se raspala i nestala posle hladnog rata. Već i sam pomen ove države i danas je dovoljan da izazove skandal i smenu visokih funkcionera u postjugoslovenskim državama. Parola: „Evropa sada!”, kojom je počeo njen raspad, međutim, gotovo je zaboravljena. Od svih postjugoslovenskih država samo je Sloveniji i Hrvatskoj pošlo za rukom da postanu članice EU i NATO-a, ali ih to nije poštedelo žestoke ekonomske i političke krize koja ih potresa posle 2008. godine. Crna Gora želi da postane član NATO-a, ali ove godine nije joj pošlo za rukom da dobije poziv za prijem sa samita u Kardifu. Iako je sa EU počela pregovore o članstvu, u tome nije daleko odmakla i slično ostalim zemljama zapadnog Balkana uglavnom je prepuštena sama sebi u borbi s krizom tranzicije. Makedonski put ka EU i NATO-u već decenijama blokira grčki veto, što je politiku ove zemlje uputilo u neobičnom pravcu, ali je to nije sprečilo da postane najdinamičnija privreda na zapadnom Balkanu sa stopom rasta koja će ove godine iznosi rekordnih tri do četiri odsto. Na samom začelju je Bosna i Hercegovina kojoj je Dejtonski sporazum doneo mir, ali nije otklonio nepoverenje tri naroda koji u njoj žive.

Srbija je devedesetih bila najveći gubitnik raspada države u koju je mnogo uložila u dvadesetom veku, ali je verovala da je kao centralna balkanska država nezaobilazna i neophodna evropskoj integraciji. Četvrt veka kasnije u to više nije sigurna. Kandidat za članstvo u EU postala je tek pre nekoliko godina, ali još uvek nije počela pregovore sa Unijom. Saobraćaj između srednje Evrope i Turske sve više se seli sa Koridora 10 koji prolazi kroz Srbiju na Koridor 4 koji je zaobilazi preko Bugarske i Rumunije, članica EU. Dosta je očekivala od gasovoda „Južni tok”, ali je njegova sudbina neizvesna zbog sukoba u Ukrajini. Ima izgleda da bi je mogao zaobići i krak kineskog novog puta svile koji će od Pireja do srednje Evrope, umesto kroz Makedoniju i Srbiju, ići Koridorom 4, koji prolazi kroz šengenski prostor pa na njemu nema granica i carina. Slično ostalim zemljama zapadnog Balkana, poslednjih godina teško je pogođena krizom tranzicije i krizom evrozone koja je ove godine njenu privredu uvela u recesiju koja će se po svemu sudeći nastaviti i naredne godine.

Uprkos svemu tome, Srbe ne napušta optimizam. Čak 40 odsto među njima veruje da će im biti bolje (jer im ne može biti gore), dok u to veruje samo 11 odsto mnogo bogatijih Hrvata, 37 odsto Makedonaca čija je privreda dinamičnija i 25 procenata Crnogoraca koji su bliži članstvu u EU i NATO-u. Optimizma nema mnogo ni u Evropi ni u SAD, gde su se ljudi pomirili s činjenicom da će narednih godina, možda i decenija, deca živeti gore od njihovih roditelja. Četvrt veka posle pada Berlinskog zida optimizam postoji samo još u Kini i drugim zemljama u usponu koje nisu prespavale ni njegov pad ni talas globalizacije koji je davnih sedamdesetih krenuo iz SAD, ali je najveći dobitak doneo njima pretvorivši ih u snažan zamajac svetske privrede.

*Profesor Fakulteta političkih nauka