Gavrilo Princip čiji su pucnji označili početak rata, bio je i srpski heroj

Beograd, Srbija, 28. Jul 1914: Samo mesec dana kasnije, na grad na obalama reka Dunava i Save, na kvartove užarene letnjim suncem, počele su da padaju prve granate u Prvom svetskom ratu. Za Srbiju je to bio kraj jednomesečnih diplomatskih napora koji su počeli pucnjima Principa. Usledio je 48-časovni ulitmatum koji je Austro-Ugarska carevina koja je imala 52 miliona stanovnika, uputila Srbiji u kojoj je živelo 5 miliona. Spasa nije bilo. Objava rata poslata je telegrafom. U to vreme jos nije bio skovan termin „blickrig“ ali je bila neizbežna kaznena vojna operacija na Balkanu.

Sigurno nikada niste čuli za Dušana Đonovića. Imao je 16 godina i bio je dobrovoljac. Ubila ga je austrijska rečna flotila, tog 28. jula i on je postao prva žrtva Prvog svetskog rata. Nastradao je kao i milion i dvestapedeset hiljada Srba, vojnika i civila – što je u to vreme bilo 28 odsto ukupnog stanovništva. Verovatne znate za Džordža Lorensa Prajsa? Rođen je u Folmautu u Novoj Škotskoj. Imao je 26 godina kada je smrtno stradao pošto je pogođen metkom iz nemačkog snajpera, 11. novembra 1918. godine. Umro je samo dva minuta pre objave primirja kojim je rat završen. Smatra se poslednjom žrtvom rata u kome je izgubio život kao i 61 hiljada njegovih Kanađana. Kao i 17 miliona ljudi u Evropi i širom sveta.

U međuvremenu mi Srbi smo se borili. Godinu dana na našem tlu, na našim granicama, uglavnom sami. Prva pobeda saveznika izvojevana je u Srbiji, na planini Cer. Onda i druga na Kolubari, ličila je na bitku za Vimi Ridž. Ti uspesi privukli su pažnju sveta, a Srbija je pridobila simpatije i neutralnih zemalja i saveznika jer je prva pobedila centralne sile. Sledeće godine usledili su porazi. Beograd, glavni grad, bio je poslednja odstupnica koju je branilo više od 2.600 srpskih vojnika, koji su u tom trenutku već bili svesni da ih je centralna komanda izbrisala sa spiska živih. Bili su ostavljeni kao konačna žrtva. Ali nisu zaboravljeni. Pitajte bilo koje dete u Srbiji danas za tu ratnu epizodu – svi je znaju!

Tokom tri godine rata koji je vođen iz egzila mi smo izgubili državu, ali smo sačuvali ideju o srpskoj državnosti. Stanovništvo je bilo ostavljeno okupatoru ali je nacija spasena. Nikada nismo gubili veru. Konačno, zajedno sa saveznicima, uspeli smo da se oslobodimo 1918. godine.

A šta se desilo sa Gavrilom Principom? Bio je zatvoren u tamnici Terezijenštata koju će kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, nacisti koristiti kao koncentracioni logor za više od 150 hiljada civila od kojih je većina ubijena u kampovima smrti, oko 33 hiljade je umoreno glađu ili umrlo od bolesti. Ista sudbina zadesila je i Principa koji je zvanično umro od tuberkuloze pošto su mu prethodno amputirani ruka i rame.

Taj maloletnik koji se prozvao borcem za slobodu, nije doživeo primirje 1918. godine i nacionalno oslobođenje za koje je dao svoj život. Umro je šest meseci pre primirja i bio sahranjen na tajnoj lokaciji, kako njegovo telo nikada ne bi bilo pronađeno. Ovde nema mesta empatiji niti nostalgiji kao ni razmišljanju o tome kako su radile institucije Austro-Ugarske. Zašto se sve to dogodilo? Jednostavno zato što Princip nije želeo da se iz Otomanske imperije samo prebaci na potčinjenost Kajzeru i Caru, da bliskoistočni aparthejd zameni onim koji je propisivala Mitteleuropa.

Gavrilo Princip je imao pištolj. Samo jedan. On sam bio je okidač ali je scenario bio spreman mnogo pre nego što je krvoproliće počelo. Bližila se kraju era kolonijalnih imperija tog vremena. Srbi su se borili protiv nekoliko takvih imperija. Da prežive. Za pravo da opstanu. Borili smo se hrabro. Kao i drugi. Borili smo se za budućnost. i opstali smo, ponosno, bez želje da delimo lekcije. Naročito ne istorijske. Ali da se zna.

Srbija i Kanada bile su na istoj strani istorije. Borile se za pravedan cilj. Kraj Prvog svetskog rata za Kanadu je značio punu spoznaju sopstvene nezavisnosti, a za Srbiju je značio učvrščivanje na međunarodnoj sceni. Srbija je, zajedno sa ostalima, platila visoku cenu Velikog rata u ljudskim životima. Neki smatraju da se nikada nije oporavila. Sećanje na Prvi svetski rat neodvojivi je deo našeg nacionalnog identiteta.

Istorija je Srbiju i Kanadu učinila saveznicima u oba rata. Moderno doba i globalizacija čine nas susedima. Neka budućnost bude potvrda tog partnerstva.