Zaštitnik građana - lični stav

(Ne)poštovanje prava građana Srbije odraz je i (ne)kulture ljudskih prava.

Kultura, koja se ne može normirati, počiva umnogome na ličnom i kolektivnom samopoštovanju. Potrebno nam je da uspostavimo, ojačamo to samopoštovanje.

Umesto, ili uz organizovano slavljenje junačke prošlosti i radovanje vizijama lepe budućnosti, za ozdravljenje i jačanje samopouzdanja mogla bi nam biti korisna tri procesa, ako je moguće – u sadašnjosti: de-politizacija (politička detoksikacija, departizacija), de-projektizacija (ili deekspertizacija) i de-konfrontacija.

Gotovo sva društvena događanja u Srbiji su ishodi (centralni ili sporedni) kontinuirane stranačke kampanje i utakmice. Društvena moć postoji gotovo isključivo kao politička moć, lični autoritet meri se kroz politički uticaj.

Ali ne samo u Narodnoj skupštini i Vladi, već i u privrednoj komori, sportskom savezu, domu kulture, univerzitetu i školi, bolnici, kancelariji... Političke partije, međutim, nisu jedini i dovoljan sastojak demokratije, još manje života, niti jedino ishodište, jedina ambicija i sredstvo za postizanje ciljeva. Moralo bi se znati gde se, kad se, kako se politikom bavi, a pre toga i čime se politika bavi. Moramo „in vivo“ osetiti da nije nužno da odaberemo i deklarišemo svoju političku opciju da bismo se zaposlili, kao čovek ostvarili i, ako za tim težimo, bili uticajni. Ovde se, dakle, radi o potrebi za političkom detoksikacijom društva i institucija. Kada se naša politička elita razbistri, a politika povuče u svoje korito, stvoriće se mesta i prodisaće i druge, podjednako važne i bitne elite čiji je prostor odavno poplavljen.

Srpsko društvo trebalo bi i da uspostavi „vlasništvo“, kontrolu i odgovornost nad razvojem sopstvenih institucija i procesa. Jedni „eksperti“ nam prepisuju najbolje iz različitih sistema, drugi to mućkaju, pa se onda, svi zajedno, čudimo što takva kompilacija ne funkcioniše. Više se ne radi, sprovode se „projekti“. Strani „eksperti“, kao i naša intelektualna emigracija, od kojih ni jedni ni drugi uglavnom ne vladaju lokalnim pravnim, institucionalnim i društvenim kontekstom, sa liderskih pozicija se više uče na nama i o nama nego što znaju i mogu da ovo društvo, takvo kakvo jeste, a kakvo oni do kraja ne razumeju, negde povedu. Ovde se nikako ne predlaže odricanje od međunarodnih standarda i integracija Srbije, još manje konflikt sa drugim državama i međunarodnom zajednicom, a ponajmanje sukob sa stručnošću. Ali, domaći stručnjaci i lideri decenijama trpe negativnu selekciju i tabloidizaciju.

Negativna selekcija u institucijama ih marginalizuje, a tabloidizacija čini da se sami sklanjaju sa javne scene kakvoj ne pripadaju. Najstručniji i najbolji su u Srbiji uglavnom nevidljivi, ili teže nevidljivosti. Baš među njima se kriju naši najkompetentniji lideri. Eksperti su svakako dobrodošli i potrebni, ali šta će da rade - nije nam svejedno.

Treće D, možda najbitnije i najhitnije, jeste smirivanje narastajućeg društvenog konflikta. Na nedavnom javnom skupu u beogradskom Domu omladine mogla se gotovo fizički dodirnuti netrpeljivost između pojedinih pristalica vladajuće stranke i dela ostalih učesnika, kritički nastrojenih. Tu je i treća grupa – u sve, razočarani koji upadljivo ćute, stežući prazan novčanik. U Srbiji se ubrzano stvaraju svetovi između kojih antagonizam raste. Nacionalno jedinstvo ne znači jednoumlje, već dinamiku u kolektivitetu koji njegovi članovi, bez obzira na razlike u mišljenjima, podjednako i s pravom doživljavaju kao svoj. Proglašavanjem neistomišljenika za neprijatelje i izdajnike, ne jača se, već se cepa nacionalno jedinstvo i to na način koji vodi konfliktu. Umesto atmosfere sukoba, moramo graditi, uporno i dugo, a početi odmah, atmosferu dijaloga u kojoj neistomišljenici nisu protivnici koje treba pobediti, već učesnici zajedničkog društvenog procesa u kome se iz različitih uglova vide različiti kvaliteti i problemi, i u kome postoje različiti, nekad i suprotstavljeni predlozi kako stanje unaprediti.