Godišnjica ubistva Karađorđevića

U Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu u Topoli polaganjem venaca i odavanjem državnih i vojnih počasti obeležena je 78. godišnjica smrti kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Vence su položili pomoćnik ministra rada Momo Čolaković, predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, princ Aleksandar Karađorđević, predsednik opštine Topola Dragan Jovanović, a u ime Zadužbine Karađorđevića upravnik Dragan Reljić.

Lovorove vence na sarkofag kralja položili su predsednik Saveza potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920. godine Ljubomir Marković, predstavnici Društva za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova od 1912-1918. i tradicionalno grupa građana sela Obrež kod Varvarina.

Prilikom državne posete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Nemačke, kralj Aleksandar Prvi ubijen je u Marselju, 9. oktobra 1934, zajedno sa francuskim ministrom inostranih poslova Lujom Bartuom.

Na put u Francusku jugoslovenski vladar je krenuo sa železničke stanice Topčider vozom do Kosovske Mitrovice, a zatim automobilom preko Cetinja, gde je posetio kuću u kojoj je rođen. Iz luke Zelenika razaračem Jugoslovenske kraljevske mornarice "Dubrovnik" isplovio je za Francusku.

Francuska mu je priredila veličanstven doček, o čemu svedoče i filmski zapisi na kojima je zabeležena čitava poseta, od ulaska u marseljsku luku jugoslovenskog broda, do atentata koji se odigrao dvadesetak minuta kasnije.

U utorak, 9. oktobra 1934. godine, tačno u 16 časova kralj je napustio palubu jugoslovenskog razarača i nastavio motornim čamcem do Belgijskog keja. Zvaničan doček po protokolu bio je predviđen u Parizu, gde je trebalo da ga dočeka predsednik Republike, dok su ga u Marselju dočekali ministar inostranih poslova Luj Bartu i general Žozef Žorž, član Visokog ratnog saveta.

Svečana povorka je nešto iza 16 časova krenula iz luke i uputila se prema centru, a burno ju je pozdravio veliki broj građana Marselja.

Kada su kraljeva kola stigla na trg ispred palate Berze, oko 16 časova i 20 minuta, jedan čovek iskočio je iz gomile, noseći u desnoj ruci buket cveća i na francuskom viknuo: "Živeo kralj!"

Iznenada je skočio s desne strane na papučicu automobila, odbacio buket cveća i iz revolvera ispalio više hitaca u pravcu kralja.

Francuski pukovnik Piole, koji je bio najbliži događaju, s konja je sabljom ubicu oborio na zemlju. Atentator je i u padu, sa zemlje, nastavio da puca na sve oko sebe. Zatim su dva policajca ispalila nekoliko hitaca u atentatora, koji je već bio oboren.

Kralj je ležao nepomičan na zadnjem sedištu automobila, ministar Bartu je bio pogođen u desnu nadlakticu, a general Žorž pogođen je sa više zrna u grudni koš, nadlakticu i stomak.

Zbog gužve na ulici, automobil sa ranjenim kraljem mileo je do policijske stanice, gde je kralju pružena prva pomoć. Međutim, lekari ništa nisu mogli da učine, jer su rane bile smrtonosne. Nekoliko minuta posle 17 časova kralj Aleksandar Prvi Karađorđević izdahnuo je ne dolazeći svesti.

Ministar Bartu prevezen je u operacionu salu bolnice "Božji dom", gde je izdahnuo. Teško ranjen general Žorž uspešno je operisan.

Atentator, Vladimir Georgijev Kerin, zvani Vlado Černozemski, pogođen s više metaka u telo, isečen udarcima sablje i linčovan od gnevne mase. Prebačen je u kancelariju marseljske službe bezbednosti, gde je i umro.

Ispraćaj od Splita do Oplenca

Kovčeg sa telom ubijenog jugoslovenskog kralja je istim brodom kojim je otputovao Francusku, najpre stigao u Split, a potom je transportovan specijalnim vozom, preko Zagreba, u Beograd.

Kralj Aleksandar je sahranjen 18. oktobra na Oplencu u zadužbini njegovog oca Petra Prvog Karađorđevića.

Stotine hiljada ljudi celim putem odavalo je počast ubijenom vladaru, a u stanicama gde je voz stajao, intonirana je trodelna jugoslovenska himna (Bože pravde - Ljepa naša - Naprej zastave slave).

Prava verzija tragične sudbine kralja Aleksandra, koji je bio stub jedinstvene države Južnih Slovena i novog evropskog poretka na jugoistoku Evrope, ostala je nerazjašnjena.

Mnogi istoričari i poznavaoci tog vremena tvrde da su iza atentata stajale tajne službe zemalja, koje su težile reviziji Versajskog poretka (Italija, Nemačka, Mađarska), dok su izvršioci bili članovi ustaške organizacije, koju je predvodio Ante Pavelić i članovi probugarske struje VMRO.