Užičani traže nazad Titov spomenik

Za razliku od nekadašnjeg simbola Užica, većina obeležja revolucije iz socijalističke Jugoslavije je sklonjena i zaboravljena, a mnoga su netragom nestala.

Sklonjen od očiju, u dvorištu užičkog muzeja, bronzani Tito mirno čeka. Pet metara visok, nekoliko tona težak, 30 godina je stajao nasred Trga partizana.

Pokušaj da se tamo ponovo vrati iz godine u godinu je bez uspeha, ali ovoga puta borci imaju podršku.

Pored napora Saveza boraca, sada postoji i inicijativa građana, kaže Zdravko Jakšić, predsednik SUBNOR Užice. "Poslali smo opštini u ime građana, i u ime Saveza boraca, zahtev da se vrati Titov spomennik onde gde je bio“, kaže Jakšić.

Za Užičane koji problemu ne pristupaju emotivno već profesionalno - dileme nema. Titov spomenik je namenski pravljen za prostor u kome je bio i tamo mu je i danas mesto.

"Ne bi trebalo da generacija onih koji taj spomenik nisu gradili, da ga ruši. Moje je lično mišljenje da bi on trebao da bude na Trgu partizana, međutim ima i onih koji drugačije misle. Mi smo imali više izbora, što redovnih, što vanrednih, moglo je i jedno od pitanja da bude referendumsko pitanje - da se građani izjasne oko vraćanja Titovog spomenika“, kaže Radivoje Papić iz Narodnog muzeja Užice.

Užice jeste nekada bilo Titovo, ali Beograd nije. Josip Broz u glavnom gradu nikada nije imao svoj spomenik u javnom prostoru, za razliku od njegovih drugova.

Sakriven u žbunu, zaklonjen autobuskom stanicom, tik pored kante za đubre, vremenu prkosi spomenik Moši Pijadi. To je jedan od mnogih spomenika iz perioda socijalizma, koji u glavnom gradu i dalje stoje. Spomenici iz ovog perioda u Beogradu su uništavani sporadično, ne iz ideoloških, već iz materijalnih razloga.

Najčešći razlog za uništavanje je bila materijalna korist, odnosno krađa i pretapanje bronzanih skulptura i ploča. U nekoliko slučajeva uklanjanje spomen-ploča sa zgrada je uslovljeno promenom vlasnika i njihovim nemarom i neznanjem i diskutabilnim estetskim kriterijumima. Služba zaštite je, kao i šira javnost, uvek osuđivala ovakve činove, jer su kulturna dobra iznad i izvan ideologije i efemernih interesa.

Bez obzira na to da li se radi o vrhunskom umetničkom delu ili o umetnički beznačajnom radu, slična sudbina zadesila je skoro sva spomen-obeležja podignuta u čast borcima NOB-a i antifašističkoj prošlostu u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Isto kao i njihovo propadanje, u njima je nezapaženo prošla i inicijativa hrvatskog ambasadora u Unesku - da se u svetsku baštinu uvrste najznačajniji antifašistički spomenici iz bivše Jugoslavije.