Dinkić o NŠ: Čista mi je savest

Saslušanje je bilo u Upravi kriminalističke policije.

Dinkić je oko 11h došao u UKP. Razgovor je na osnovu zakonskog propisa trajao četiri sata, a Dinkić je posle toga izašao raspoložen i zadovoljan što je, kako je rekao, "najzad imao priliku da objasni sve u vezi sa Nacionalnom štedionicom i skine ljagu sa svog imena".

Dinkić je novinarima rekao da je četiri sata u policiji davao iskaz u svojstvu građanina i svedoka, jer je u vreme reforme bankarskog sistema bio guverner Narodne banke Srbije.

"Više od 4 sata sam, na moje insistiranje, objašnjavao šta se dogodilo sa Nacionalnom štedionicom i objasnio da je ta banka u kratkom roku isplatila staru deviznu štednju, koja je bila zarobljena u državnim bankama, a zatim da smo uspeli da prodamo Nacionalnu štedionicu i zaradimo za našu državu 7 i po puta novca više nego što je država u nju uložila." Dinkić je istakao da je mnogo toga uspešno urađeno formiranjem Nacionalne štedionice.

Tako je naveo da je u vrlo kratkom roku uspela priprema ispate 2,5 miliona štednih uloga građanima i to stare devizne štednje, da je obnovljeno poverenje građana u banke i štednju, takođe da je efikasno prenet platni promet iz bivšeg SDK u banke.

Država je u Nacionalnu štedionicu uložila samo milion evra u novcu i 3, 9 miliona evra u imovini, a prodala ju je za 35 miliona evra, rekao je Dinkić, navodeći da je dobijeno još 3 miliona evra donacije.

Dinkić je naveo da je dao izjavu jer je bio "guverner Narodne banke Jugoslavije u periodu kad je prenošen platni promet iz SDK u banke i periodu kada je vršena kompletna reforma bankarskog sistema".

Prema njegovim rečima, neopravdano je stavljen na stub srama i došlo je "njegovih pet minuta da može ljudima koji se bave ovim slučajem kaže šta je istina i razbije mnoge zablude koje su imale povodom tog slučaja".

Dinkić je rekao da je veoma zadovoljan razgovorom i da veruje u državne organe da će učiniti sve da se konačno okonča na ovaj slučaj i sa njegove porodice i njegovog imena skine anatema za sva vremena, a koju su mu, kaže, nametnuli njegovi politički protivnici.

Upitan da li misli da to što je pozvan u policiju ima političku pozadinu, rekao je da su ga u svakoj izbornoj kampanji za slučaj Štedionice prozivali i da su počeli da ga napadaju još 2003.

"Tabloidi su bajke pravili, a ja sam samo hteo da dobijem šansu da dam istinite podatke. Srbija mora da bude zemlja gde se svaka sumnja rasvetli na vreme, a mene su razvlačili po novinama svakih godinu dana", rekao je Dinkić.

Zato sam, nastavio je Dinkić, izgubio deo političke popularnosti, jer "u odsustvu pravne države koja se nije time bavila ljudi su mogli svašta da zaključe iz različitih insinuacija, posebno što je ta tema bila politizovana".

Dinkić je naglasio da je čim je formirana prethodna vlada insistirao kod premijera Ivice Dačića i prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića da se sve sporne privatizacije o kojima su pisali Verica Barać i drugi okončaju u roku od godinu dana i da se sada nada da će se to desiti uskoro.

"Krajnje je vreme da svi koji su kršili zakon budu u zatvoru, a svi koji su radili po zakonu da se na neki način rehabilituju. Verujem da će naši državni organi postupiti po zakonu, po savesti, pošteno i da će ovaj slučaj biti pozitivno za mene rešen, jer imam apsolutno čistu savest", rekao je Dinkić ponovivši da mu je drago što je imao priliku da obavi ovaj razgovor sada kad više nije u vlasti.

Dinkić je objasnio da se policija interesuje za Nacionalnu štedinicu, jer je ona i na spisku 24 privatizacije, za koje se sumnja da su sporne i dodao da su već obavljeni razgovori sa mnogima.

Bio sam guverner Narodne banke i prirodno je da i sa mnom razgovaraju, zaključio je Dinkić. Pored Dinkića, danas je trebalo o ovom slučaju izjave da daju i Vladimir Ilić, član URS-a, i Vesna Arsić, nekadašnja najbliža Dinkićeva saradnica u ministarstvu finansija. Ilić je, međutim, u kratkoj izjavi Tanjugu rekao da je u Azerbejdžanu, gde sa još nekoliko poslanika prati predsedničke izbore u toj zemlji.

Podsetimo da se Insajder B92 još 2007. godine u serijalu "Državna pljačka države" bavio problemima u vezi sa privatizacijom Nacionalne štedionice.

Takođe je Savet za borbu protiv korupcije Verice Barać ukazivao na sporne stvari u vezi sa tom prodajom. Privatizacija Nacionalne štedionice se našla i na listi 24 sporne privatizacije koje je EU dostavila Vladi Srbije 2011. godine.

Savet je decembra 2004. godine Vladi Srbije uputio izveštaj u kojem analizira strukturu vlasništva Nacionalne štedionice, navodi privilegije koje joj je država dodelila i vladi ukazuje na korake koji su potrebni kako bi se zakonskim putem utvrdilo da li je bilo kršenja propisa u bankarskim poslovima i da li je pritom bilo korupcije među visokim državnim funkcionerima.

2005. godine je, prema saznanjima B92, specijalno tužilaštvo radilo na slučaju Nacionalne štedionice kada je Dinkić, u to vreme ministar finansija, tvrdio da je to izmišljena afera.

Dinkić je to ponovio više puta, kao i nedavno, kada je još bio ministar finansija i privrede. Izjavio je da ne snosi "apsolutno nikakvu odgovornost" za prodaju Štedionice, jer je tada bio u opoziciji, već da je odgovornost za dokapitalizaciju državnih banaka u isključivoj nadležnosti ministra finansija, što je tada bio Božidar Đelić.

Demokrate su, međutim, uzvratile da je "Štedionica Dinkićevo delo", da su DS i Đelić branili državni interes u tom slučaju.

Dinkić je za list Informer od ponedeljka rekao da jedva čeka saslušanje. "Krajnje je vreme da se konačno odbace sve laži koje su moji politički protivnici plasirali u medijima o meni u vezi s tim. Štedionica je bila jedan od najboljih državnih projekata, na kome je Srbija zaradila sedam puta više nego što je uložila", rekao je Dinkić.

Šta je sporno u slučaju Nacionalne štedionice

Foto: Tanjug

Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2004. godine, sporno je to što je Nacionalna štedionica kao privatna banka napravljena uz veliku pomoć države. Dodeljene su joj filijale tadašnje Službe platnog prometa (SDK-a), čije je radnike godinu dana plaćala država.

Dobila je posao isplate stare devizne štednje - posle gašenja četiri velike banke, ideja države bila je da se osnuje jedna nova banka koja će isplaćivati 4,2 milijarde evra stare štednje koja je konvertovana u obveznice.

Na početku država je bila većinski vlasnik sa više od 60 odsto akcija, da bi zatim imala manjinski paket od 37 odsto, pošto su privatni vlasnici u međuvremenu sproveli nekoliko dokapitalizacija, tako da je državni udeo opadao.

Većinski vlasnik Nacionalne štedionice 2005. godine sa 62,3 odsto akcija postala je EFG Eurobank grupa, kojoj su privatni vlasnici prodali svoje akcije. Među vlasnicima Nacionalne štedionice koji su EFG grupi prodali svoj udeo su bila i preduzeća Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića, koja su bila najveći pojedinačni vlasnici akcija.

Država je tada odbila da proda svoje akcije, iako je bila ponuđena cena čak pet puta veća od knjigovodstvene vrednosti, a ministar Dinkić je tada objasnio da državi sada nije neophodan taj novac, jer ima suficit u budžetu.

2006. godine predstavnici Vlade Srbije i Eurobanke EFG potpisali su ugovor o kupoprodaji preostalih 37,7 odsto državnog paketa akcija u Nacionalnoj štedionici.

"Trebalo je otvoriti ovaj slučaj ranije"

Slučaj “Nacionalne štedionice“ trebalo je da bude otvoren mnogo ranije, jer se i prethodnih godina ukazivalo na malverzacije u vezi sa tom bankom, kaže za B92 urednica Biznis magazina Radojka Nikolić.

Gostujući u Vestima TV B92, Nikolićeva je rekla da će poslednju reč o slučaju “Nacionalne štedionice“ dati sud, ali da iz ugla posmatrača i svedoka, “Nacionalna štedionica“ više izgleda kao “dobro upakovana marketinška priča“, nego ozbiljan državni posao.

Nikolićeva je ocenila da je epitetom “Nacionalna“, javnost dovedena u zabludu da je reč o državnoj banci. Ona podseća da je “Nacionalnu štedionicu“ osnovalo 13 pravnih lica u predvečerje 2001. godine. Najveći pojedinačni vlasnik, sa preko 37 odsto kapitala, bila je “Jubmes“ banka, a i ostalih 12 osnivača su bila državna preduzeća.

Međutim, podseća Nikolićeva, tokom 2002. godine dolazi do novih emisija akcija “Nacionalne štedionice“, tako da već 2003. godine biznismeni Vojin Lazarević i Vuk Hamović postaju najveći vlasnici banke.

Nikolićeva tvrdi i da je ta banka imala povlašćeni položaj, da je bez tendera dobila posao vraćanja stare devizne štednje, kao da je od Narodne banke Srbije dobila veliko ovlašćenje NBS za devizni i platni promet.

Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, prva je pokrenula priču o “Nacionalnoj štedionici“ još 7. decembra 2004. kada je poslala pismo Vladi Srbije u kojem je upozoravala na sve mahinacije, gde se od jedne nacionalne štedionice, osniva jedna privatna banka, kaže Radojka Nikolić.

Ona je podsetila i da je u tadašnjoj Vladi Vojislava Koštunice ministar finansija bio Mlađan Dinkić, tako da je bilo i očekivano da Vlada neće reagovati na pismo Verice Barać. “Nacionalnom štedionicom“ nisu se bavile ni naredne vlade, sve dok Evropska komisija nije uvrstila i taj slučaj u 24 sporne privatizacije.

Reagujući na izjavu ministra Dinkića da je Srbija u “Nacionalnu štedionicu“ uložila pet miliona evra, a da je prodajom banke grčkoj Eurobanci EFG 2006. godine zaradila 35 miliona evra, čime je napravljen odličan posao, Nikolićeva je navela da to može da zvuči kao dobar argument, ali treba postaviti pitanje da li je imovina ZOP-a koja je ustupljena “Nacionalnoj štedionici“ bila potcenjena ili precenjena.

Radojka Nikolić podseća da su se filijale ZOP-a nalazile na najboljim lokacijama u gradovima Srbije i da se postavlja pitanje da li je tada određena realna cena tih nekretnina.