Deca zbog nestašluka kod psihijatra

Prema rečima Lidije Kozarčanin, iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kada su u pitanju predškolci i osnovci, poremećaji se ogledaju u lošem odnosu sa vršnjacima, nepoštovanju autoriteta, izostancima iz škole, neprekidnom pričanju i šetanju za vreme časova, telefoniranju usred nastave, uznemiravanju i šikaniranju drugih, nošenju noža u školu.

Nemali je broj onih koji već u nižim razredima na časovima spavaju, jer im roditelji noću dozvoljavaju da igraju igrice.

"Sve se ovo, ako su deca mlađa od 14, tretira kao asocijalno ponašanje, pa smo pre tri godine imali 2.777 prijavljenih slučajeva, u 2010. godini 3.604, a očekujemo da će majski izveštaj pokazati porast i u prošloj godini", kaže Kozarčaninova.

U blagom porastu je i broj prijava maloletnika koji su se sukobili sa zakonom, ali nemaju 14 godina, pa nisu krivično odgovorni (sa 1.150 na 1.790), kao i onih između 14 i 18, koji su, iako se još tretiraju kao deca, krivično odgovorni (sa 8.600 na 8.820).

Kada se saberu sve prijave centrima, za deceniju, broj dece koja imaju različitih problema s poremećajem u ponašanju povećan je za 70 odsto. Dok ih je 2002. bilo nešto više od 15.000, sada ih je daleko više od 26.000.

Broj dece koja traže pomoć automatski se povećava u određenim periodima. Recimo, na kraju školske godine ili u vreme prijemnih ispita, kada dolazi do snažnih afektivnih reakcija. I produženi zimski raspust doveo je u ordinacije one mališane koji su više boravili sa svojim porodicama u kojima su loši međusobni odnosi.

Ali nisu sva deca destruktivna. Neka se povlače u sebe, odjednom prestaju da govore, dramatično menjaju raspoloženja.

"Pod tretmanom su, nažalost, uglavnom agresivnija deca, koja smetaju okolini. A dok okolina primeti da dete ima neku drugu ozbiljnu promenu ponašanja, bude kasno", kaže Kozarčaninova.

Prvi sa decom razgovaraju školski psiholog ili pedagog, druga instanca su razvojna savetovališta pri domovima zdravlja, i na kraju zavodi za mentalno zdravlje (u Palmotićevoj u Beogradu, u Novom Sadu i Nišu), dečje klinike, ali i privatna psihološka savetovališta. Svi oni imaju pune ruke posla.

"Ranije su u specijalizovane ustanove dečje psihologije dolazila deca sa poremećajima u ponašanju koji su bili medicinski definisani. Danas, po preporuci školskih pedagoga i psihologa, dolaze ona čije je ponašanje smetnja za školu ili roditelje", potvrđuje Oliver Vidojević, dečji psihijatar i psihoanalitičar.

On dodaje da se često ne razlikuju teški prekršaji od nemirne dece, pa dečji psihijatri "dobijaju zadatak" da "izleče" mališane i od pričanja na času!

"Roditelji i škola se ponašaju kao da ne mogu da preduzmu ništa, pa odatle povećan trend konsultacija sa stručnjacima za mentalno zdravlje. Tako evakuišu problem i rešenje prepuštaju institucijama", zaključuje Vidojević.