Odbrana Lukića traži slobodu

Odbrana tvrdi da u to vreme on nije komandovao policijom. U završnoj reči, branilac Branko Lukić je ocenio da štab MUP-a Srbije u Prištini, na čelu sa Lukićem, nije planirao antiterorističke operacije na Kosovu niti je imao komandu ni efektivnu kontrolu nad policijskim jedinicama.

Tvrdnji optužbe da je general Lukić bio "najviši postavljeni policijski oficir na Kosovu", odbrana se suprotstavila sugestijom da su o upotrebi policije odlučivali generali Obrad Stevanović, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i komandant Posebnih jedinica policije, i Dragan Ilić, tadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije MUP Srbije.

Planove za operacije izrađivala je, po Lukićevoj odbrani, komanda Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije i dostavljala lokalnim SUP-ovima i zapovednicima Posebnih jedinica policije, a ne štabu MUP u Prištini.

"Nijedan plan za zajedničku akciju VJ i MUP nije izrađen u Štabu MUP-a...Ni Tužilaštvo, ni odbrane generala VJ to nisu dokazale i niko nije video takav plan, zato što ga nema", kazao je branilac
Lukić.

Prema odbrani, čak i da je imao ovlašćenje da komanduje policijom na Kosovu - a nije ga imao - Lukićev štab to nije mogao da čini, zato što je sa jedinicama na terenu bio povezan samo preko kurira.

"Štab, a ni Lukić, nisu imali efektivnu kontrolu nad jedinicama niti su mogli da pokreću disciplinske, prekršajne ni krivične postupke protiv policajaca", tvrdio je advokat Lukić.

Negirajući da je optuženi Lukić učestvovao u prikrivanju zločina prebacivanjem tela stotina albanskih žrtava sa Kosova u Srbiju, zastupnik odbrane je rekao da je ključni svedok optužbe Božidar Protić, vozač kamiona koji je transportovao leševe, "bezočno lagao" da mu je uputstva davao Lukić i da su uopšte razgovarali.

Drugi Lukićev branilac Dejan Ivetić tvrdio je da optužba nije dokazala odgovornost optuženog policijskog generala za masovna ubistva albanskih žena i dece u Đakovici i Suvoj Reci, krajem marta 1999.

Advokat Ivetić je sugerisao da su oba zlodela počinili meštani iz ličnih razloga i pod uticajem alkohola i droge, a ne po bilo čijem naređenju ili u svojstvu pripadnika MUP Srbije. Uz to, odbrana je tvrdila i da Lukić nije za te zločine ni znao, te da mu se ne može na teret stavljati da ih nije sprečio ili kaznio počinioce.

Odbrana generala Lukića je kao "besmislenu" opovrgavala i tezu tužilaca o "zajedničkom zločinačkom poduhvatu" čiji je cilj bila "promena etničke ravnoteže na Kosovu" progonom Albanaca kako bi bila obezbeđena "trajna srpska kontrola" nad pokrajinom.

"Po Tužilaštvu, sledilo bi da je Albanaca - pošto je jedna trećina proterana - bilo samo pet puta više od Srba umesto osam puta više kao pre rata...Kakva je to promenjena ravnoteža u korist Srba", upitao je branilac Lukić.

Kao dokaz da "zločinačkog poduhvata" nije bilo, odbrana je navela i tvrdnju da je do pokretanja albanskog stanovništva dokazilo u područjima gde je delovala OVK, iako bi srpskim snagama, da su imale takvu nameru, bilo lakše da civile pomere tamo gde nije bilo albanske paravojske.

Pošto Lukićeva odbrana okonča završnu reč, po odluci sudskog veća, dodatne argumente protiv optuženih izneće tužilac Tom Hanis.

Zajedno sa generalom Lukićem, za prisilno premeštanje, deportaciju, ubistva i progon Albanaca sa Kosova u prvih šest meseci 1999., optuženi su i tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović, potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović i generali VJ Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević.

Tužioci su prošle nedelje u završnoj reči zatražili da svi optuženi budu proglašeni krivim i osuđeni na kazne između 20 godina zatvora i doživotnog zatvora.

Odbrane su sudskom veću Ijana Bonomija predložile da optužene oslobodi zato što njihova krivica nije dokazana tokom suđenja koje je trajalo od 2006. godine.