Dejton bluz

Za tango valjda kažu da je "tužna misao koja se pleše". Ni bluz ne oskudeva u definicijama. Ponekad one zavise i od podneblja, tako da i "Dejton bluz" ima svoje zavidno mesto u žanru. Čak i u mnogim njegovim najopštijim određenjima. Ako kažemo da je bluz "kad se dobri ljudi osećaju loše", onda "Dejton bluz", može otprilike biti i to, s obzirom na poziciju dobrog dela napaćenih ljudi u napaćenoj zemlji.
Ako kažemo da je bluz "kolevka u kojoj su me ljuljali neuspešno", onda i to priliči "Dejton bluzu", jer deset godina nakon potpisivanja mirovnog ugovora ljuljanje je bilo poprilično neuspešno. Ako je bluz "u esenciji improvizacija", ima i toga u dejtonskom inženjeringu koji je zaustavio rat, ali nije stvorio funkcionalnu državu. Odatle, naravno, sledi i da je bluz ponekad pretvoren u "kakofoničnu hrpu sastavnih elemenata", gde ni eutanazija entiteta, a ni njihovo "novo čitanje", bujanjem trećeg - hrvatskog - i stvaranjem nekakve "konfederacije kantonalnih federacija", ne stišava kakofoniju i ne umanjuje šansu za nastavak rata "čim se steknu uslovi". Dobro, odlazeći administrator Bosne i Hercegovine Pedi Ešdaun sigurno nema bluz nerv kao Džon Li Huker ili regionalnu popularnost kao Halid Bešlić, ali to ne znači da njegova oproštajna slova o zemlji u kojoj je, kako to ocenjuje Gardian, bio čovek sa ovlašćenjima kolonijalnog guvernera, nisu nalik nekoj "bluz-sevdalinci", bar u onoj ravni projektovanja institucija koje ne mogu da izbrišu sećanja. I kada Ešdaun, uprkos "kolonijalnim" ovlašćenjima, odlazi opsednut košmarom kroz koji je ova zemlja prošla, on kao svoj najveći neuspeh ističe to što nije uspeo da izgradi građansko društvo.

Ako za deset godina u BIH nije izgrađeno "građansko društvo", da li se treba nadati da će takvo društvo za sledećih deset godina, bude li nekog kompromisnog ili nametnutog rešenja, biti uspostavljeno na Kosovu? Ako pod tim ne podrazumevamo obećani raj ulaska u EU kada su granice fiktivne i kada su svi "cool". S tom otežavajućom okolnošću što je Kosovo dobilo četiri godine "fore", jer između prekida rata i početka pregovora o statusu stoji šest prelaznih i proćerdanih godina. Iako entitetski predlog Borisa Tadića za Kosovo asocira na Dejton, Havijer Solana je jasno rekao da je BIH situacija "specifična" i da se ta rešenja ne mogu preslikavati na kosovsku stvarnost. Ako u BIH nije za deset godina stvorena "jedinstvena istorija", da li će za deset godina biti takve "jedinstvene" istorije za Srbe i Albance? Ako se na zapadnim univerzitetima već pišu disertacije na temu koliko je para i ideja uloženo u dejtonsku BIH i kakav je poražavajuće mali efekat, da li će Kosovo za deset godina imati drugačiju tematsku sudbinu u pogledu održivog razvoja i pomirenja koje je u BIH ponekad ideološki i "komitetski" potencirano. I gde su, kako neko primeti, skakavci iz međunarodnih organizacija i domaći nacionalisti iskoristivši letargiju "pojeli" deset godina. I da li uopšte može biti nečega "funkcionalnog", ako se i narodi i njihove elite malo kompromisno i "specifično" ne pomuče i ne prepuste baš sve oktroisanju?

Za razliku od BIH, na Kosovu je bar jedna iluzija manje, jer tu niko i ne pomišlja ozbiljno o nekoj vrsti "nadnacionalnog" identiteta, gde bi od Srba u slučaju "uslovne nezavisnosti" bilo ko očekivao da se više osećaju "građanima multietničkog Kosova", i da se s njim više identifikuju nego sa Srbijom, kao što ni u slučaju virtuelnog opstanka Kosova u Srbiji, niko od Albanaca ne bi očekivao da prema Prokletijama imaju drugačiji odnos nego što ga Srbi imaju prema Drini. Pa, ni ona socijalistička Jugoslavija, sa opsesijom "bratstva i jedinstva", u BIH nije potencirala nadnacionalni "bosanski" identitet, iako je on u neku ruku postojao. Danas je sve drugačije. Na primer, ako je do rata u BIH i bilo onih Srba koji su Muslimane doživljavali kao "veštačku naciju", danas je i većini njih valjda jasno da su iz rata Bošnjaci izašli kao "nacija", i to posmatrano upravo iz srpskog, pomalo patetičnog, shvatanja rađanja nacije u stradalničkom smislu i potvrđivanju tog stradalništva kroz istoriju. Svako kome je stalo do održive postdejtonske BIH trebalo bi da pogleda "Tragove", dokumentarni film u produkciji Centra za nenasilnu akciju, u kome ratni veterani sa sve tri strane govore o traumi i katarzi. U filmu se pojavljuje i Bošnjak, rođeni Sarajlija, koji je danas antiratni aktivista, ali i čovek koji je u ratu dobio verski identitet. On govori da su nacionalne elite te kojima najmanje odgovara pomirenje, jer održavanjem tenzija i osećaja ugroženosti održavaju i svoje privilegije, dok sirotinji preostaje samo čemerni "bluz".

Uzmimo, uostalom, i jedan svežiji primer, daleko manje traumatičan, ali sa istom poentom. Zrenjaninski Centar za razvoj civilnog društva izveo je od aprila do novembra 2005. intenzivni monitoring etničkih odnosa i incidenata u Vojvodini. Rezultati ovog posmatranja pokazali su da ne postoji osećaj ugroženosti kod pripadnika mađarske i srpske nacionalnosti, ali da, s druge strane, podaci upućuju na prisustvo osećaja ugroženosti u širokim grupama stanovništva u okviru većine tamošnjih nacionalnih zajednica, uključujući i ove dve. Zaključak je jasan: Elite mogu da manipulišu nacionalnim osećanjima, da indukuju i pothranjuju netrpeljivost, ali i da iskoriste uticaj na svoje sunarodnike u smislu izgrađivanja kapaciteta za toleranciju. Građansko društvo među ljudima "opsednutim košmarom" je utopija, jer kako kaže Ešdaun, BIH je dalje "uplašena i podeljena zemlja". Teško je i pretpostaviti da lideri tri BIH naroda vašingtonsku Izjavu o reviziji ustava nisu potpisali pod nekom vrstom pritiska. Opet, nad ovim elitama je šansa da u razradi "razvodnjenog" dokumenta dokažu da i sami, sa asistencijom umesto diktata spolja, mogu ublažiti "opsednutost košmarom" i dovesti do proevropske, tehnički efikasne države koja neće ignorisati etničke činjenice i gde bi u perspektivi oktroisani mir postao i stvarni.