Desetogodišnjica

Nagomilana energija naroda je logična posledica erupcije nezadovoljstva, ali i iskrenih očekivanja da se oktobarskim događajima oblikuje nova, demokratska, bolja i pravednija Srbija. Da li se to zaista i desilo?

Nema sumnje da je postoktobarska Srbija učinila značajan korak napred u odnosu na Miloševićevu Srbiju devedesetih. Slomljena je inflacija, nestali su redovi, definitivno su ukinute međunarodne sankcije, prestale su izborne krađe, život se vratio u normalu. Ključno pitanje je da li je to dovoljno i da li su time ispunjena očekivanja stotina hiljada građana, čija je odlučnost i dovela do željenih promena? Sudeći po današnjem raspoloženju, ali i većini anketa, građani Srbije su duboko nezadovoljni, a značajan broj pokazuje otvoreno razočarenje rezultatima desetogodišnje vladavine novih vlasti demokratske Srbije. Da li je to građansko nezadovoljstvo zaista opravdano?

Nakon oktobarskih promena Srbija je otvorila granice i snizila carine, započela izgradnju tržišnih institucija, donela Zakon o privatizaciji (rasprodaji) društvene imovine, uništila domaće i dovela strane banke, duboko verujući da će slobodna konkurencija vrlo brzo dovesti do rasta efikasnosti privatizovanih preduzeća, povećanja broja zaposlenih, ubrzanja privrednog rasta i vrlo dinamičnog povećanja životnog standarda. Kruna uspešnog razvoja je trebalo da bude članstvo Srbije u EU

Kada bi se nivo životnog standarda i kvalitet života građana merili brojem donetih evropskih zakona i dubinom i sveobuhvatnošću tranzicionih reformi, Srbija bi danas bila razvijena zemlja. Ostvareni rezultati, nažalost, znatno zaostaju u odnosu na petoktobarska očekivanja, ali i mnogobrojna i olako data obećanja. Posle deset godina demokratske vladavine, Srbija je dostigla svega 70 odsto BDP-a i 42 odsto industrijske proizvodnje iz daleke 1990. godine. Srbija je zemlja nezaposlenih i siromašnih ljudi. Polako nestaju tradicionalni industrijski centri, a sa njima tiho umire i radnička Srbija. Raste spoljna zaduženost i budžetski deficit, a plate i penzije realno padaju.

U Srbiji danas dobro živi samo manji deo stanovništva, svrstanih uz političku, ekonomsku i intelektualnu elitu. Njihovo bogastvo najčešće nije rezultat sposobnosti i rada, već novostečenih pozicija i privilegija. Većina radnika, penzionera i seljaka živi vrlo siromašno, dok se srednja klasa bezuspešno bori da joj sutra ne bude gore nego danas.

Nezadovoljstvo i frustracije građana se svakodnevno povećavaju, jer Srbija nema vizionara koji bi učinili krupan iskorak i zemlju snažno poveli napred. Vlast se uglavnom osvaja da bi se zadržale stečene pozicije i privilegije. Narodu se „mažu“ oči sa „istorijskim“ rezultatima („Beli Šengen“), a ogromna energija se uludo troši da se stvarnost predstavi mnogo lepšom, nego što ona zaista jeste.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu